Depersonalizacija i derealizacija

                                                     Depersonalizacija i derealizacija –

                                                                                                  (Da li ludim? Ja sam, ali nisam ja.)

 

                  Zbog čega je ovaj neurotski poremećaj toliko zapostavljen, zbog čega se tako malo priča o njemu? Prevalenca ili učestalost ovog poremećaja je oko 1,5- 2% stanovništva u svakom momentu. U prevodu, od hiljadu ljudi može da se očekujeda čak  i 30 osoba ima aktuelno depersonalizaciju ili  derealizaciju. Čak se i na fakultetima za psihologiju i na psihijatriji malo spominje i obrađuje.

Moje mišljenje je da razlog leži u tome  što je lečenje derealizacije i depersonalizacije veoma težak i da se mnoge terapijske škole i tehnike nalaze u „nebranom grožđu“. Nije samo to što je poremećaj veoma mučan za klijenta, već da znanja i tehnike koje se nude ne deluju ili ne prave nikakav trajni pomak. Prema tome, problematika lečenja DP i DR je više prebačena na terapeuta i njegove sposobnosti, nego što je do klijenta i samog problema.

Da bi se razumele DP i DR, treba razumeti genezu samog poremećaja i šta leži iza veoma mučnih simptoma. Prvo treba razumeti da je  psiha-  psihička stvarnost, celokupni psihički totalitet jedne osobe, i da je realnost za sebe; ona se ne dokazuje, ne potvrđuje, niti  egzistira zbog fizičkog sveta,  već  je autonomna, što znači da sama sebe izvodi i rađa. Zbog toga DP i DR mogu da se jave kod osoba koje u potpunosti žive komotno, lagodno, bez ikakvih  spoljašnjih zahteva, pritisaka ili devijacija, trauma. Problematičnost ove bolesti je zakomplikovana i  činjenicom da je ljudi veoma lako mešaju sa gubljenjem kotrole, gubljenjem kontakta sa realnošću zbog simptoma koji dominiraju. Uglavnom, kod depersonalizacije dominira doživljaj da JA NISAM JA, iako postoji svest da ta promena nije stvarna. Gledanjem u ogledalo osoba vidi sebe i zna da je to ona ali osećaj je kao da ona to nije, da je nešto prazno, šuplje, plastično izveštačeno. Takođe dominira osećaj kao da se lebdi, da se kreće kroz vodu ili neku drugu supstancu, kao da je san ili između sna i jave

Kod derealizacije  dominira osećaj koji je sve gore navedeno,  samo što je usmeren ka spoljnjem svetu.

Znam da je ovo moja ulica, hiljadu puta sam prošao kroz nju, ali KAO da nije. Nešto je čudna, drugačija “.

Doživljaj je veoma intenzivan, snažan, može da traje par sekinudi, nekoliko minuta,  ali nije čudno da traje i nedeljama, pa i mesecima, bez prekida ili sa manjim prekidima.

Bitna razlika između DP, DR i ludila ( gubljenja kontrole i realnosti)  jeste u činjenici da postoji ogorman strah kod neurotskog poremećaja od DP i DR i da u svakom momentu postoje obe strane i da je sve čudno, da sam drugačiji i da ipak znam da nisam drugačiji.

Jako je bitno znati da je LUDILO gubitak kontakta s relanošću, a to se ne desava u DP i DR.

 

Sta se dešava tokom depresonalizacije?

 

Da bismo razumeli šta se dešava, treba da razumemo da u psihi postoje mehanizmi odbrane koji imaju funciju da zaštite integritet i funkciju psihe. Tokom derealizacije se aktivira mehanizam odbrane, koji se zove spliting – cepanje, tokom kog se cepa afekat. Odvajanje afekta od same situacije omogućava pojedincu da ne doživi punu snagu, nalet negativne emocije. Na taj način se direktni udarac izbegava. Cepanje afekta nema smilsa sa logičke strane, ali to nije stvar volje i izbora, već je nesvesna reakcija i manifestacija mehanizma odbrane. Zbog toga javljanje depersonalizacije i derealizacije nije stvar izbora, već nesvesne reakcije.

Zato je i jako teško lečiti nešto na šta ne mogu direktno da delujem, pa se zbog toga indirekno utiče na simptom. Rešavanjem konfliktnih zona smanjuju se anksioznost i napetost, pa se i simptom depersonalizacije i derealizacije smanjuje- naravno, uz dug i naporan rad. Napredak u terapijskom radu nije nikada linearan i prolazi kroz mnoge izazove, uspone i padove.

Veoma često se u praksi dešava da se nakon prvog napretka vrate panilčni napadi, što se, po mom mišljenju, i logičan sled stvari. Naime, ako je nešto toliko strašno da ga ja izbrišem, ne želim da osetim, onda je, nakon prvog napretka, logično da sam spreman da se suočim sa osećanjem panike i zato se ona i javlja. Tako bi trebalo da se hijerarhija strahova svede jednostavno na anksioznost -strah- panika- derealizacija ili depersonalizacija. Smanjujući, silazeći sa lestvice straha, idemo iz derealizacije unazad do panike. Zatim se ide do straha, pa do anksioznosti  i do potpunog izlečenja.

Naravno, ovo je samo razgovor o simptomu, koji je posledica neurotskog konflikta, i ništa nismo rekli zašto se depersonalizacija i derealizacija javljaju, ali o tome ćemo drugi put jer je to mnogo dublje zadiranje u subjektivan doživljaj. Jednostavno, razlozi nastanka su toliko različiti i široki, da se ne mogu obuhvatiti jednim tekstom.

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

4 thoughts on “Depersonalizacija i derealizacija

    • March 12, 2018 at 9:17 pm
      Permalink

      Da moze … istovremeno moja specijalnost rad sa teskim neurozama ukljucujuci depersonalizacija

      Reply
  • June 28, 2017 at 7:05 pm
    Permalink

    Poštovani,
    Shvatam da je ovo Vaš blog, na kome je Vaše mišljenje jedini smisao istog. Ali, isto tako, kada već postoji mogućnost ostavljanja komentara, struka kojom se bavim (psihijatar u povoju; edukant psihoterapeut) mi u ovom slučaju ne dozvoljava da olako pročitam ovaj tekst i pređem na sledeći članak. Elem, smatram da bi trebalo, za početak, da navedete adekvatne reference za tekst koji pišete. Ukoliko već pišete o depersonalizaciji i derealizaciji, trebalo bi negde u tekstu (ako ne na početku), da bude naglašeno kakvi su to poremećaji, koje psihičke funkcije. Zatim, termin bolest nije isto što i termin poremećaj (uključujem tu i termin simptom), pošto je vrlo nejasno objašnjeno (a i po mom dosadašnjem učenju, čitanju i iskustvu – netačno), a ne bi bilo pametno ni izjednačiti termine kao što su osećaj i doživljaj. Ostali sadržaj teksta, obzirom na gorenavedenu opservaciju, bi bilo nepotrebno komentarisati, usled nedoslednosti (i upitne ispravnosti) podataka koje ste izneli.
    I eventualno, preporučujem nekog saradnika lektora, jer smatram da bi pismenost, pored ostalih dostignuća, trebalo da bude primarna karakteristika intelektualaca. Pozdrav

    Reply
    • June 30, 2017 at 12:19 am
      Permalink

      postovani
      hvala na komentaru.
      ja imam problem sa kucanjem, nesto iz domena disleksije ali me nije sprecilo da zavrsim srednju skolu u americi, fakultet u nisu i da zavrsim psihoterapiju kod dr Jezidimira Zdravkovica. takodje da postanem clan psihoterpaijskog drustva i pozvani gost na tedexu novi sad …i tako dalje.
      tak oda se nadam da cete uspeti da se izborite sa mojom manom pri kucanju i pisanju. ako ne mozete, zao mi je jer ko sto rekoste- moj blog.
      takodje, teorija kojom se bavite je daleko od prakse koja je nesto sto vam iskreno zelim da probate i da se okusite. takodje, reference su za vas jos uvek bitne, ali meni nisu jer moj poso je da lecim a ne da pomazem ljudima koji se skooluju poput vas. tako da ako zelite da ucite psihijatriju- psihoterapiju jedno su terapijski koncepti a drugo je rad. nemojte pogresno da me razuemte, apsolutno je neophodan teorijski okvir, ali vase je da li cete tu stvar dalje razradjivati i truditi se da gurnete struku dalje u smeru razvoja, uvida ili cete biti terapeut plagijator i ponavljati procitane modele i zavrsiti kao edukant.
      vi birajte, ja sam moj put izabrao.

      s punim razumevanjem vaseg komentara i odbijanjem vase kritike
      Zarko

      Reply