iscrpno o depersonalizaciji i derealizaciji

Depersonalizacija i derealizacija su stručni nazivi za dva slična fenomena koji se odnose na poremećaj doživljaja realnosti i subjektivni utisak da su neke stvari nestvarne. Više o poremećaju i o dinamici unutar samog neurotskog poremećaja u tekstu Da li ludim? Ja sam, ali nisam ja.

BESPLATAN TEST

http://www.strangerinthemirror.com/questionnaire.htm

Ukoliko imate ikakve nedoumice i sumnje po pitanju depersonalizacije i derealizacije, probajte besplatan test. Ako je skor visok preporučuje se da posetite psihodijagnostičara ili psihoterapeuta kako bi porazgovarali o problemu i utvrdili da li je u pitanju ovaj neurotski problem.

Depersonalizacija

Depersonalizacija se odnosi na psihološko stanje u kome je narušen doživljaj sebe, na takav način da se osoba oseća nestvarno. Osoba opaža svoje telo ili delove tela, svoju ličnost ili postupke kao neobične, tuđe ili nerealne. Osobe koje pate od depersonalizacije mogu imati osećaj da se nalaze malo izvan ili iznad svoga tela, da ga posmatraju i prate, upravljaju njime ali da ne mogu da ga dožive kao svoje. Nekada to stanje opisuju kao san, maštariju, zamišljanje. Neki to slikovito porede sa izlaskom duha iz tela i zbunjenošću koja potiče od toga što se nalaze na jednom mestu ali zapravo nisu tu, već su istupili izvan granica tela koje više nije njihovo. Bitna karakteristika ovog poremećaja, koja ga razdvaja od psihotičnih stanja je ta, da su osobe koje od njega pate uvek potpuno svesne “greške” u svojoj percepciji, znaju šta je realnost i ko su oni u stvari, ali ne mogu to svoje znanje da pretoče u adekvatan doživljaj. Često to porede sa tesnim odelom ili zarobljenošću u oklopu koga znaju da ne mogu da se oslobode jer je deo njih, ali isto tako ne mogu na njega ni da se naviknu. Kao da je centar svesnosti van njih, osećaju se čudno, neintegrisano, nekada kao roboti.

Derealizacija

Kod derealizacije takođe se govori o narušenom doživljaju realnosti, ali ovog puta je u pitanju doživljaj nestvarnosti spoljašnjeg sveta. Derealizacija se odnosi na doživljaj pojedinca da je spoljašni svet odvojen od njega nekom nematerijalnom i neshvatljivom granicom, koja čini da se spoljašnjost doživljava kao film, san, prizor u magli. Poznata mesta osobi izgledaju čudno, bizarno, nadrealno. Neke osobe imaju utisak da se ceo spoljašnji svet nalazi sa druge strane stakla, a neki čak imaju osećaj da se nalaze u providnom mehuru koji ih odvaja od ostatka sveta. Često se događa da je emocionalni odgovor pri susretu sa bliskim ljudima značajno oslabljen, osoba ima doživljaj da komunicira sa virtuelnim likovima, kao u “video igrici”. Osećaj za vreme je često narušen, kao i opažanje brzine pokreta. Nekada derealizacija može da uključuje i neobičan dozivljaj mirisa, ukusa ili auditivnih nadražaja. Tako osoba može imati doživljaj kao da jede karton, da ili da se sve pored nje kreće usporeno.

Različiti fenomeni ili nerazdvojive pojave?

Iako se depersonalizacija i derealizacija nekada pominju kao jedinstven fenomen, postoji evidencija o tome da se ovde radi o pojavama koje imaju različite neurološke mehanizme. Iako se nekada pojavljuju zajedno i mogu biti sastavni deo istih primarnih poremećaja, njihova povezanost nije nužna. Kada postoji primarna dijagnoza depersonalizacije, poremećaj u doživljaju realnosti spoljašnjeg sveta može biti prateća pojava. Sa druge strane iako imaju različite neurološke mehanizme kao i različito “mesto nastanka” u mozgu, ove dve pojave se udruženo ili samostalno mogu registrovati kao prateći simptomi istih primarnih poremećaja.

Depersonalizacija i derealizacija kao prateće pojave
Povremeni kratkotrajni doživljaji depersonalizacije nisu neobična pojava i čini se da ih iskusi svaki čovek u toku života. Reklo bi se da je depersonalizacija kao povremeno iskustvo, uobičajena pojava kod velikog broja ljudi, koja ne ukazuje nužno na postojanje nekog patološkog procesa. Isti komentar važi i za osećaj derealizacije.

Svako ko je ikada naglo ustao i pri tome osetio vrtoglavicu, pritisak u glavi i poremećaj vida, imao je i prolazni, kratkotrajni poremećaj doživljaja sebe i svoje okoline. Ako dovoljno dugo, sa puno pažnje, zurite u svoje šake koje se pomeraju dok radite nešto, može vam se desiti da na kratko izgubite doživljaj da posmatrate sebe. Kada puno puta ponovite ime nekog predmeta u koji gledate, za trenutak možete izgubiti doživljaj smisla reči koju izgovarate, pa čak i samog predmeta. Osećaj već viđenog (deja vu) ili nikad viđenog (jamais vu) su takođe primeri derealizacije u njenom nepatološkom obliku.

Depersonalizacija ili derealizacija mogu biti samo neki od simptoma u okviru mnogih drugih poremećaja ili stanja.

Stanja pojačanog stresa, traumatična iskustva, poremećaji spavanja, visoka temperatura i groznica, ili uopšte, dešavanja koja narušavaju fiziološku ili psihološku ravnotežu, mogu dovesti do kratkotrajnog doživljaja depersonalizacije ili derealizacije. Kod veoma traumatičnih iskustava, pa čak i kod jake treme, ovi doživljaji mogu biti pokušaj osobe da se zaštiti od narastajuće anksioznosti i emocionalnog preplavljivanja.

Upotreba, a najčešće zloupotreba različitih psihoaktivnih supstanci, narkotika, barbiturata, alkohola i slično, može dovesti do stanja derealizacije, a nekada i depersonalizacije.

Depersonalizacija i derealizacija se često javljaju kod osoba sa primarnom dijagnozom anksioznog ili depresivnog poremećaja, kao i kod onih koji pate od shizofrenije. Kod ovih poremećaja osećaj nestvarnosti je potpuno očekivana, uslovno rečeno, normalna pojava.

Različite hronične ili degenerativne promene u funkcionisanju mozga mogu biti direktni uzročnici osećaja nestvarniosti sebe ili okoline. Kod takvih promena kao što su Alchajmerova bolest, epilepsija, tumori mozga, encefalitis itd., doživljaj nestvarnosti može biti samo jedan od znakova poremećaja.

Dijagnoza

Iako postoji kao sastavni deo mnogih drugih poremećaja, pa čak i kao nepatološko kratkotrajno iskustvo, depersonalizacija se nekada može postaviti i kao posebna dijagnoza, onda kada su simptomi depersonalizacije dominantna karakteristika celokupnog stanja osobe. Karakteristični simptomi depersonalizacije su:

– Osećanje odvojenosti sopstvenog tela ili neposedovanja svojih mentalnih procesa koje je relativno trajno i uvek se iznova ponavlja tokom značajnog vremenskog perioda (doživljaj sebe kao u snu, doživljaj pomeranja izvan svoga tela itd.);

– Postojanje značajnog distresa (psihološke boli) usled takvog stanja, kao i značajnih teškoća i poremećaja pri socijalnom, profesionalnom i ličnom funkcionisanju;

– Samostalno javljanje simptoma depersonalizacije, koje nije isključivo povezano sa drugim psihološkim poremećajima, zdravstvenim tegobama ili efektima korišćenja različitih supstanci;

– Potpuna očuvanost kontakta sa realnošću, gde se osećaj nestvarnosti pripisuje promeni u opažanju sebe, a ne pravoj promeni dotadašnje stvarnosti.

Kriterijumi za uspostavljanje dijagnoze derealizacije se razlikuju samo u odnosu na objekat o čijem je doživljaju reč (doživljaj sebe ili doživljaj sredine), pa se derealizacija često svrstava u istu grupu kao i depersonalizacijski poremećaj.

Iako se simptomi depersonalizacije mogu javljati postepeno, najčešće ne postoji postupnost, već je celokupna simptomatologija izražena od samog početka.

Osećaj derealizacije se nešto češće razvija postepeno, ali su svi elementi prisutni od samog početka, dok se intenzitet menja u skladu sa narastajućom anksioznošću.

Depersonalizacija i derealizacija često imaju jednoličan tok i nemaju izražena variranja u intenzitetu. Nekada ne postoji kontinuiran doživljaj nestvarnosti, već se on smenjuje sa periodima bez simptoma.

Osećaj nestvarnosti se često javlja nakon nekih veoma stresnih ili traumatičnih događaja, životno ugrožavajućih situacija, bolesti, zlostavljanja ili zloupotrebe supstanci. Iako ovi događaji mogu da prethode poremećaju, oni se posmatraju kao okidači stanja, a ne kao izazivači, s obzirom da tačno poreklo poremećaja nije do kraja razjašnjeno.

Rasprostranjenost

Procenjuje se da oko 2% opšte populacije pati od poremećaja koji se može dijagnostikovati kao depersonalizacija, a da između 20 i 40% populacije doživi povremene ili privremene simptome depersonalizacije. Povremeni prolazni osećaj derealizacije javlja se kod preko 70% ljudi opšte populacije. Simptomi derealizacije i depersonalizacije najčešće se po prvi put javljaju u periodu od srednje adolescencije do tridesete godine života. Nakon tridesete godine poremećaj se javlja ređe, a u populaciji u kojoj se pre toga javio, često nestaje sam od sebe. U tim slučajevima ovo stanje se tretira samo kao netipičan razvojni fenomen. Ipak, s obzirom da u oko 50% slučajeva postoji tendencija da se osećaj nestvarnosti zadrži, preporučljivo je početi terapijski tretman čim se poremećaj pojavi.

Tretman i prognoze

Dijagnoza depersonalizacije kao samostalnog disocijativnog poremećaja se postavlja relativno retko. Ona je češće zastupljena u vidu prolaznog, nepatološkog stanja ili kao simptom nekih drugih osnovnih poremećaja. Ukoliko se psihoterapijskim ili medicinskim sredstvima uspešno razreši primarni problem, depersonalizacija kao simptom se takođe povlači. Kod osoba kod kojih je postavljena dijagnoza depersonalizacije, ona nekada nestaje samim razrešavanjem traume koja je bila okidač za pojavu poremećaja. Daljim radom na bazičnim problemima koji osobu predisponiraju da na određene situacije reaguje burno, može se sprečiti pojava kasnijih, povremenih epizoda depersonalizacije.

Osobe koje pate od depersonalizacije, nekada imaju doživljaj ili bojazan da im se nešto strašno događa, da počinju da lude i da je to najava njihovog potpunog psihičkog sloma. Depersonalizacija sama po sebi ne nosi sa sobom nikakav rizik od daljeg degenerativnog procesa, ali samo uverenje da se nešto strašno događa može da dovede do sekundarnih psiholoških komplikacija. Zato je pravovremeno informisanje osoba o prirodi njihovog stanja od velikog značaja i za sam oporavak. Najčešće se javlja anksioznost kao odgovor na doživljaj nesigurnosti i nemogućnost držanja sopstvenih doživljaja pod kontrolom. Takođe je prisutna i pojava depresivnosti kao odgovora na hroničnu frustraciju, osećaj bespomoćnosti i nemogućnost nesmetanog obavljanja svakodnevnih aktivnosti. Nekada osobe i dolaze na terapiju, ne zbog primarne simptomatologije, već upravo zbog tih propratnih, sekundarnih simptoma koji mogu biti u većoj meri onesposobljavajući od samog osećaja nerealnosti.

Adekvatan tretman podrazumeva obuhvatan rad na svim onim značajnim životnim događajima i okolnostima, koje su prethodile prvom pojavljivanju samog poremećaja. To podrazumeva razmatranje dešavanja koja su se odigrala neposredno pre nastanka poremećaja, tj. koja su mogući okidači poremećaja, kao i svih drugih značajnih, naročito stresnih i traumatičnih događaja iz bliže ili dalje prošlosti. Različiti psihoterapijski pristupi mogu biti delotvorni u tretmanu ovih poremećaja:

– Kognitivno-bihevioralne tehnike mogu pomoći osobi da zaustavi disfunkcionalan opsesivni tok misli koji je usmeren na sopstveni doživljaj nerealnosti i usmeri kognitivne kapacitete i kreativne snage ka aktivnostima koje će biti konstruktivne, a ujedno i skrenuti misli sa uznemiravajućeg doživljaja.

– Psihodinamski pristup se fokusira na razrešavanje onih bazičnih konflikata koji određena osećanja čine neprihvatljivim i zato ih disociraju od ostatka dozivljaja sebe i sveta.

– Tehnike uzemljenja koriste se treniranjem čula kao posrednika koji pomažu osobi da se oseti više u kontaktu sa samom sobom i svetom oko nje, a time pospešuju osećaj realnosti trenutka (tako se osoba može fokusirati na doživljaj koji se javlja kada drži kocku leda u ruci i sl.)

– Pristup porodične terapije može pomoći osobi posredno, time što će uputiti ljude koji su joj bliski u suštinu samog poremećaja i obučiti ih da prepoznaju simptome ako se ponovo jave.

Efikasnost svakog pristupa zavisi od konkretne simptomatologije individue i specifične lične istorije. Iako prevencija samih poremećaja možda nije moguća, potrebno je nastojati da se sa tretmanom počne čim se jave prvi simptomi. Takođe, brze i adekvatne intervencije u kriznim situacijama i nakon traumatičnih i emocionalno izazovnih iskustava mogu smanjiti rizik od nastanka svih disocijativnih poremećaja, uključujući i depersonalizaciju i derealizaciju.

Ako imate pitanja u vezi neuroze, slobodno pišite u sekciji pitanja i odgovori, ili ako Vam prija anonimnost preko kontakta.

Autor: Ana Gvozdić

– See more at: http://www.danas.rs/dodaci/psihologija/dozivljaj_nestvarnosti.62.html?news_id=173676#sthash.2bPnXYCU.dpuf

(Visited 683 times, 5 visits today)

16 thoughts on “iscrpno o depersonalizaciji i derealizaciji

  • February 20, 2019 at 3:09 pm
    Permalink

    Cesto pricam sama sa sobom u sebi. Prvo mi je se cinilo da od precestog samoposmatranja osecam svoj unutrasnji monolog u uhu to me je proslo posle jednog dana. Pre par godina imala sam strah od noza I prosao me je do pre par dana.
    Kada izgovorim tu recenicu “noz” (koja me je plasila) ponekad kao da se fokusiram preterano u glavi i tada kao da nastupi zabuna u mojim mislima.Da naglasim da ja ne čujem nikakav stvaran glas ni u ni van glave niti je tudji. Kao da osecam svoj glas u glavi. Osecam se na trenutak kao da ta misao nije moja kao da je neko usadjuje u moj um ili ponekad osecam prazno kao da je uzima. Zapitam se da li sam to ja. To traje samo par sekundi. I naravno da sebe prepoznam. Jer sam svesna da sam to ja pokrenula, rekla u sebi tj pomislila. Da naglasim da ja ne čujem nikakav stvaran glas ni u ni van glave niti je tudji. Kao da osecam svoj glas u glavi.Citala sam o “umetanje” I “oduzimanju” misli kod sizofrenije I sa tim sa povezala., Ali da je to tako zar bi to trajalo u kratkim serijama i to baš kada ništa ne radim i kada sama sebi serviram to? Imam tu gadnu naviku da proveravam da li me je intruzivna misao prosla. Pa ponavljam u sebi rec” noz” da vidim da li je i dalje aktivno. Imam veliki strah od shizofrenije i halucinacija. Iako niko u porodici nije od toga oboleo. Drustvena sam, sve normalno obavljam, ali kada sam sama mnogo se plašim. Pricam sama sa sobom u sebi ponekad i napravim sebi toliku zabunu u glavi. Da se zapitam da li su to moje misli ili moj monolog.

    Reply
    • February 20, 2019 at 3:31 pm
      Permalink

      postovana
      samo je u pitanju veoma vividna masta i sposobnost monologa, shvatite to kao dar i naravno i dar ume da smeta ponekad ali eto…tako je i samo naucite sa tim.

      Reply
  • April 3, 2016 at 9:38 pm
    Permalink

    Uvažen ovaj prijedlog već. 😀
    Samo još da vas pitam kako se treba nositi sa derealizacijom/depersonalizacijom kad se javi, jer kao što sam naveo zaista jedno užasno iskustvo, da li se prepustiti tom osjećaju, ili šta već?
    Hvala Žarko. 😀

    Reply
    • April 3, 2016 at 9:41 pm
      Permalink

      lekovi tu mogu da pomognu ako dobro odradi poso psihijatar. takodje na derealizaciju treba gledati kao i na paniku. ako se ukloni izvo anksioznosti, straha derealizacija ce se smanjiti. osecaj je jako strasan i cudan ali vremenom ce te pokapirati da je, kao i panika, prolazan i da oscilira odnosno da postoje stvair koje pojacavaju. a u onsovi ce to biti sve ono sto pojacava vasu bespomocnost.

      Reply
  • April 3, 2016 at 9:14 pm
    Permalink

    Vidio sam Žarko, upravo sam pročitao malo me zbunilo ono da su mi nalupali dijagnoze…
    One prve tri dijagnoze mi je dao lokalni psihijatar rad itu blizu, ova F43 Reakcija na teški stres i poremećaj prilagođavanja mi je dao novi psihijatar koji je malo dalje i pričali smo baš dosta oko sat vremena, sve sam mu rekao, od opsesivnih misli koje sam i vama pominjao, strahovi od ovog i onog itd…
    Koja dijagnoza je po vama onda, sad sam zbunjen, i olakšali ste mi ono za šizofreniju ako ništa, jer od kako sam o tom čitao počeo sam da tripujem i to, još kad su mi u terapiju dali antipsihotik kontam svašta je moguće hehe

    Reply
    • April 3, 2016 at 9:33 pm
      Permalink

      buni me f60 jer je van konteksta.
      svako ima pravo da daje i raid kako misli. ja necu komentarisati dalje rad psihijatara jer je besmisleno. Vama i svim ljudima savetujem da kod izbora psihijatra morada rade sa osobom kojoj potpuno veruju i slazu se kako im vodi terapiju. ako toga nema sve ostalo je besmisleno.
      zato raspitajte se, probajte i aktivno ucestvujte u sopstvenoj psihoterapiji.

      nije shizofrenija bez brige, takodje prekinite da citate na internetu, naravno osim omg bloga!!! 😀 mala sala.

      Reply
  • April 3, 2016 at 6:06 pm
    Permalink

    Postovanje Zarko, ima nekoliko dana kako se pocnem osjecat kao da cu da eksplodiram, da sam izvan tijela, kao da cu da poletim… Na momenat stvari izgledaju kao u snu. Da li se radi o derealizaciji, i depersonalizaciji, ili o psihozi, ili sam puko skroz na skroz. Ovo nisam nikome govorio sve do sad vama jer me veoma zabrinulo, i zaista ne znam o cemu se radi, uz sve gore navedeno javi se jaka anksioznost skoro do panike, nikad mi se to prije nije javljalo, a dijagnoza je bilo F41,2 pa F60 pa 33,2, kod novog psihijatra je F43…
    Dakle u tom stanju koje sam naveo kao strah da ne eksplodiram da ne poletim uz osjecaj nestvarnosti. Hvala unaprijed Zarko na odgovoru. 😀

    Reply
    • April 3, 2016 at 7:13 pm
      Permalink

      radi se o derealizaciji .
      moram da priznam da su vam bas nalupali dijagnoze tako da bih dobro razmislio sledeci put kod kog idem na dijagnostiku.
      sto se tice vaseg straha da cete dobiti shizofreniju, bez brige. uvek pali ona tacna krilatica: ko se plasi od ludila ne moze da poludi. zato bez brige i resavajte svoje strahove jer je ovo samo produzetak panike koju imate.

      Reply
  • February 25, 2016 at 9:58 am
    Permalink

    Uradih test.Pokazao je depersonalizaciju,iako se ne osecam van sebe,van svog tela,van prostora.To sto ponekad udaram glavom o zid je zbog moje intelektualne nemoci,gluposti koje napravim ili izgovorim,a ne da bih osetila da postojim.Mozda je i zbog toga.Ne mogu da mislim,dakle ne postojim.Podsvest radi svoje.Ne osecam se odvojeno od svojih emocija,jednostavno ih nemam,ili ne prepoznajem.Sve mi je ravno.Idem ulicom i razmisljam koliko su drugi srecni sto su normalini,sto znaju,osecaju.Bojim se da neko ne vidi da ja nisam.Znam da sam srecna,ali to ne osecam.Znam da volim,ali nemam taj osecaj.Osecam samo da nesto nije u redu.Kao da nisam dovoljno svesna svog zivota,svojih najmilijih,sebe.Kao da mi zivot prolazi,a ja tek deo njega dozivim kao lucida intervala.A lep je moj zivot.Vole me.U onim trenucima magle uradim neke stvari zbog kojih se kajem,ne mogu ni najjednostavniju odluku doneti kako valja.Ne radim racionalno,nema rezona u mom ponasanju,radu.Orjentacija u prostoru i vremenu mi je nikakva.Evo,bas prosle nedelje sam tri puta u danu promasila kancelariju gde sam trebala uzet neke potvrde.Osecaj-kao Alisa u zemlji cuda.Samo sto sve ovo ne utice samo na mene,vec i na meni bliske ljude.Moje ponasanje oblikuje i njih da rade stvari koje mrzim i kod sebe,a prepoznam u njima.Kad gledam tv ili kompjuter,iskljucim se.Ni to ne radim na normalan nacin.Plasim se stvari iz proslosti koje se nisu desile,a mogle su,kao i onih koje sam mogla drukcije da uradim,a nisam.Plasim se i toga sta ce u buducnosti biti.Kuda ce me ovo ludilo odvesti.Toga sto sam bila pametna,a sad glupa.Bila vredna,a sad lenja.Kontrast sam svega sto sam bila.A cudno je i to da meni bliski ljudi sad ne primecuju da mi nesto fali,cutim i slusam ih.Izlazim polako iz tog stanja,ali ne znam hoce li se opet vratiti.Hocu li se ja moci vratiti.Ispraznjena sam.Kao da imam 60 godina.To se i na mom licu vidi.Ta bol koja je nerealna a koju prozivljavam.Moj mozak obradjuje samo lose stvari,trazi ih,a ne dobre,lepe.Mozda je tako napravljen.Mozda sam ja samo greska prirode.Skup losih gena.Sto se kaze-od koga sam,dobra sam.Ovaj put manje dramaticno prozivljavam sve ovo nego prethodni put.Ne znam vise ni da planiram buducnost.Samo hocu da budem normalna i srecna.Svesna.Da mi se ovo vise ne desava.Da li je to moguce?

    Reply
    • February 25, 2016 at 10:55 am
      Permalink

      Postovana,
      hvala sto pisete, svaka cast na refleksiji koju ste napisali. Siugran sam da uz psihoterpaiju stanje moze da se promeni ali takodje ne mogu da kazem da je lako. Iz napisanog ne mogu da kazem o cemu se radi, bilo bi preuranjeno i zatobih voleo da se javite kako bi porazgovarlai da cujem odgovore na jos neka moja pitanja i onda bih sa visesigurnosti mogo da Vam kazem moje misljenje. Da li je depersonalizacija ili je depresivnost ej moja nedoumica.
      Ovako napisao vise vuce ka depresivnosti, ali ponavljam ,morali bi da porazgovaramo er je nezahvalno donositi zakljucke preko poruka.
      Sto se tice vaseg pitanja, DA, moguce je resiti se vasih psihickih pritisaka i problema, uz dobru terapijsku praksu, kontinuiran rad i vasu psvecenost smatram da bi mogli da napravimo ogroman pomak.
      s postovanjem,
      Zarko

      Reply
      • March 2, 2016 at 9:49 am
        Permalink

        Jos jednom Vam se obracam jer zelim da rascistim sa sobom da li vredi upustati se u psihoterapiju i mogu li ista promeniti.Pomak nije isto sto i izlecenje.Cini mi se da ovaj put nije depresija ni depersonalizacija,vec sam ja onaj borderline tip,teska sam k’o crna zemlja.I nije mi ni malo lakse sto to nije neka psihicka bolest,naprotiv.Ne znam da li se covek rodi kao takav ili to postane?

        Reply
        • March 2, 2016 at 11:47 am
          Permalink

          Postovanje,
          dok en probate zasigurno necete znati da li mzoe da vam pomogne ili ne. Tacn oda pomak nije isto sto i izlecenje, ali pred odredjenim promenama smo svi bespomocni, zato je preambiciozno i naduvano reci da sve mzoe dase izleci, promeni, popravi. Nije tacno, ne moze sve ali u glavnom sve stvari mogu bar malo da se poprave. Zato se tako i kaze.
          Borderline tip licnosti je nevezano za neurotski poremecaj, enma vezesa tim. ko vam ej reko da ste borderline? da l iste to sami zakljucli citajuci na internetu?
          ako govorimo o strukturama licnosti, smatra se zasada da je veliki deo nasledjen a ne naucen. Da li tu ima pomaka i kod poremecaja licnosti, svakako i mogu biti veoma znacajna poboljsanja. Nadam se da sam Vam pomogo bar oko nekih nedoumica.

          s psotovanjem ,Zarko

          Reply
          • March 2, 2016 at 12:59 pm
            Permalink

            Uradila sam test na internetu.Kaze 50% da sam borderline,drugi za BPD takodje 50%,treci za depresiju kaze mild depression.Sa prethodnim psihologom s kojim sam pricala sam prepoznala po nacinu na koji je vodila razgovor da bi moglo biti to,borderline.Pre terapije radila mi je test.Vi mislite da ja imam neku vrstu neuroze?

          • March 2, 2016 at 1:27 pm
            Permalink

            iternet testovi su ipak skromnih mogucnosti, bez terpaijskog intervjua i klinickih testova tesko da se moze odrediti tacno sta je u pitanju.
            ne mislim ja nista dok ne porazgovaramo, pa nakon par razgovora bih mogao da vam kazem moje misljenje. ovako preko poruka ne mislim nista niti tvrdim nesto. Ako se odlucite mozete se javiti pa da zakazem oseansu i da krenemo. jako je bitno da se odradi jasna dijagnoza bez toga je samo lutanje i nagadjanje.

  • August 8, 2015 at 11:13 pm
    Permalink

    Zdr ljudi kako ste?imam jedno pitanje ne znam dali imam depersonalizaciju osjecam se cudno i zbunjeno.bila sam kod psihica i kaze da imam anksioznost ali ja ne znam sta imam vise jer dugo traje vec 8mmjeseci se osjecam zbunjeno.sta vi mislite sta mi je?

    Reply
    • August 8, 2015 at 11:24 pm
      Permalink

      Postovanje,
      Nebi bilo lose da porazgovarate sa strucnim licem, neko ko radi i ima iskustva sa depersonalizacijom, kako bi Vam jasno dijagnostikovao da li je Vasa briga istinita. Mislim da mnogim ljudima znaci puno kad znaju sa cime imaju psola.
      Depersonalizacija/derealizacija – mogu se pojaviti kao izolovani simptomi gde je jasno da se govori o DSD, ali komorbiditet, ili prostim recima zajedno javljanje sa drugim premecajima kao sto su anksioznost, panika, depresija je veoma cesta. Zato je jako bitno uci u terapijski proces da se vidi da li ej to samo prateci simtom, koji sa resavanjem primarnog problema nestaje, ili je primarna dijagnoza.
      hvala Vam puno na postavljenom pitanju.

      Reply

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *