Ako Vas muče depresija, anksioznost, panični napadi, fobije, socijalna fobija, anoreksija, problemi sa spavanjem i druge psihičke smetnje koje utiču na svakodnevno funkcionisanje, ovo je pravo mesto za Vas.
U ovoj sekciji možete postaviti, potpuno anonimno, svako pitanje koje Vas muči. U najkraćem mogućem roku dobićete profesionalan odgovor sasvim besplatno.
Tu smo da bi Vam pomogli.
Slobodno nam pišite ili nas kontaktirajte preko e-mail -a.
(Visited 4,437 times, 1 visits today)
Poštovani,jedan duži period otprilike nekih 4-5mjeseci imam strah od odgovarajućih psihičkih bolesti(teških psihoza),strah da ću u jednom momentu izgubiti kontrolu.Inače student sam medicine prva godina napunio sam 20 godina prije nekoliko mjeseci,uspješan sam u svim drugim sferama života ,ali dosta sam opterećen konstantnim preispitivanjem svoje psihe,konstantnim čitanjem simptoma odgovarajućih psihičkih bolesti i gledanja videa kako bih sebe na neki način uvjerio da nemam nikakve psihoze međutim samim tim napravim sebi još gore procitam puno informacija koje pocnem umišljati.Imao sam jedan jako stresan period ove godine krenuvši od smrti bliske osobe,ispisa pa ponovnog upisa na fakultet.Već sam bio kod psihoterapeuta i neuropsihijatra gdje su mi rekli da sam samo malo anksiozan i da je sve okej.Međutim ja uvijek nastavim sa svojim razmišljanjima :”možda ja nisam sve na tim seansama rekao?,kako će neko znati da li sam ja lud to se desi samo odjednom?.Nisam nikada pio lijekove i psihoterapeut i neuropsihijatar su rekli da nema potrebe jer ja stvarno uspijevam sve svoje obaveze ispunjavati ali večinski dio dana gotovo čitav dan ja konstantno razmišljam o nekim katastrofalnim scenama ludila.Najviše me zabrinjavaju neke od sljedećih stvari umišljam da imam glasove u glavi,da cu dobiti neke vidne halucinacije(npr.ispred sebe zamislim neku osobu ili slicno tome što ja definitivno objektivno apsolutno ne vidim),umišljam katastrofalne rečenice o ozljeđivanju meni bliskih osoba porodice najčešće.Prvi put kada sam se odlučio javiti po psihičku pomoć to se sve desilo zbog nekoga jako čudnog osjećaja kao da je sve cudno da bih ustvari kasnije ponovnim isčitavanjem shvatio da je to depersonalizacija i derelaizacija,tu sam par puta dobio ubrzan rad srca kao neki mini napad panike ali to je sve par puta se desilo i prestalo apsolutno više nemam napade panike,ali od tada ja krećem sa konstantnim preispitivanjem svoje psihe i umišljanjem odgovarajućih stvari.Strah me je da od svega toga ne izgubim kontrolu da ne postanem parazlizovan za vršenje svojih standardnih obaveza vezanih za fakultet.Također u tom periodu išao sam na ct glave jer sam u jednom vremenskom periodu imao vrtoglavice.Ct je pokazao da je sve aposlutno uredu išao sam kod doktora i sve je bilo apsolutno uredu.Ali najveći problem kod mene je definitivno strah od psihičkih teških oboljenja zamišljam katastrofalne scenarije kako saopštavaju mojoj porodici da imam šizofreniju itd …Naravno o svemu ovome sam pričao sa svojom porodicom ali definitivno više ne mogu i ne želim niti bih da opterećujem “svojim bubicama u glavi”.Molim Vas postoji li ikakva mogućnost da mi samo kratko napišete vaše misljenje o svemu ovome.Trenutno nisam u finsncijskoj mogućnosti da radim psihoterapiju ali od narednog mjeseca bih pokušao.Izvinjavam se na ometanju.Ako Vam nije problem samo da mi odgovorite na par pitanja da li je to što mogu pričati sam sa sobom u glavi da li su to zvučne halucinacije naravno onda se sjetim odgovarajućih scena iz života a inače imao sam i praksu na klinici gdje ljudi pričaju sami sa sobom i onda počnem i ja to stvarati u glavi kao da mi neki glas govori neke katastrofalne stvari nekoga da povrijedim i to me izuzetno plaši jer izcitavanjem o psihozama sve to pronalazim.
I drugo pitanje da li je to što ispred sebe mogu zamisliti neku osobu objektivno ja to ništa ne vidim stvarno ali da li je to neki uvod u halucinacije vidne.
Unaprijed zahvalan.
hvala vam sto pisete
molim vas registrujte se na moj novi forum http://www.kabinetagora.rs/forum , i tamo iskopirajte ovo mi smo u procesu premestanja i seljenja komentara i diskusija na nas novi forum http://www.kabinetagora.rs/forum i registracija se obavljan a sledeci nacin
https://www.youtube.com/watch?v=g2TNAWUAeoA
ocekujemo vas psot i da krenemo u diskusiju
Poštovanje,
imam 17 godina i bolujem od anksioznosti i depresije. Kao propratne simptome imam derealizaciju i depersonalizaciju. Liječim se psihoterapijom i medikamentozno. Međutim, u posljednje vrijeme mi se stalno javljaju misli o tome šta ako ja uopšte ne postojim, zatim o svrsi života, sve mi je tako čudno. Opisala bih to kao da sam postala previše svjesna svog postojanja. Psihoterapeut me uvjerava da je ovo posljedica dep., ali me je strah da se iza ovoga krije nešto teže. Da li postoji razlog za brigu?
Nema razloga za brigu sve je to isto
Postovani,
Vec 10 godina se borim sa uzasnim napadima panike,depresijom i opsesivnim mislima,strahom od suicida i gubitkom kontrole nad sobom,strahom da ce mi se “otkaciti neka zica” i povrediti nesvesno sebi najdraze osobe. Obratila sam se psihijatru 2016 godine,nakon godinu dana seroxata to se smitilo. Medjutim opet se vratilo i to me mnogo muci,opet sam na istom leku,ali ovog puta ne pomaze bas kao pre …Jeste mi malo bolje,ali nije to to… S’ obzirom na tesko detinjstvo i ostale traume iz proslosti,mislim da treba doci do korena problema. Moj psihijatar me je ubedjivao da je psihoterapija “bacanje para ” i da mi samo lekovi mogu pomoci. Nije mi problem da pijem terapiju i pijem je redovno ali ipak bih se podvrgla psihoterapiji. Moj zivot je sada sasvim lep,imam divnu porodicu,zdravu decu,ukratko sve uslove da uzivam u svemu tome,i uzivam,da,ali i dalje me muce sve te negatibne misli,napadi panike,nesanica,strahovi…
Kao i vecina ljudi koja ima slican problem guglala sam o psihoterapiji,slucajno naisla na bas vas sajt,ululi ste mi veliku nadu i poverenje,i gledajuci klipove na you tubu od gospodina Zarka nekako sam vec videla svetlo na kraju tunela. Iskreno se nadam da cete uskoro videti moju poruku i odgovoriti…. Da li je meni potrebna psihoterapija (a verujem 100% da jeste) I ko iz vaseg tima moze raditi sa mnom?
Unapred hvala na odgovoru.
S’ postovanjem
Sladjana.
Dok ne peobate necete znati.cinjenica je da psihoterapija pomaze. Moj predlog je da pisete na kabinetagora@gmail.com i trazite kognitivno bihevioralnog terapeuta
Pozdrav,koliko kosta online psihoterapija kod Vas u eurima,i da li moze izleciti neurozu?
postovana
iamte stranicu cenovnik pogledajte.
pitate mene da li ja mogu da izlecim neurozu?
Poštovani, treba mi savet. Imam problem sa drugaricom imam 16 godina i ne znam sta da radim, znacio bi mi savet ili mišljenje. Ta drugarica i ja smo se družile od petog razreda kad smo se i upoznale. Ona je došla u moje odeljenje i od tada smo bile najbolje drugarice. Kasnije kroz sedmi razred ja sam prolazila kroz bas tezak period bila sam depresivna i nisam bila bas u dobrom psihickom stanju. Ona je to primetila i bila je tu uz mene kroz te momente i uvek cu joj biti previše zahvalna za to. Mislim i nadam se da i ona smatra da sam ja bila tu za nju kad joj je bilo potrebno. Ja sam krenula na terapiju i bila je tu uz mene kroz taj period… u februaru sledeće godine meni je tata preminuo i od tog momenta su mi sva secanja maglovita i ne sećam se tog perioda najbolje. Samo znam da je jedina stvar ka kojom sam težila bila da moram pod svaku cenu da budem tu za sebe i moju porodicu pogotovo majku i da ne odustajem.
Kasnije došlo je do toga da ja i ta drugarica sve slabije pricamo a imala sam osećaj da me više ne voli, nekako su joj se skroz osećanja prema meni promenila makar je tako delovalo. U jednom momentu je prestala da mi se javlja i tu je naš kontakt prestao… celu u situaciju sam ignorisala i blokirala sam je na instagramu jer nisam znala kako da se u tom momentu nosim sa tim jer sam morala da se fokusiram na sebe.
Takodje moram da napomenem da je bila situacija sa još dve drugarice… nas 4 smo se sve zajedno druzile Pre ali u nekom momentu te 2 drugarice su zbog svojih nekih razloga prestale da se druže sa njom
A ja sam ostala drugarica sa svima jer su mi sve znacile.
Sada sam druga godina srednje škole i vidjam je na hodnicima svaki dan… ne javljamo se ali svaki put kad je vidim srce mi se raspada jer mi nedostaje i jer mi je toliko zao sto se vise ne družimo. Problem je jer ja ne znam da li sam je ja povredila i da li sam ja nesto uradila sto joj je smetalo.
Od juna ove godine su me tako udarila osećanja vezano za nju i razmisljala sam da joj se javim i da joj kazem da mi znaci i da će mi uvek znaciti bez obzira na to dal se družimo ili ne. Ali dosla sam do toga da ne znam da li sam je povredila, I ako jesam , i ako je ona prosla sve to vreme i trudila se da predje preko mene ja ne želim da budem ta koja će da je povredi i da je vrati na početak. Zelim da bude srećna ali takodje bih volela da nadjem nacin da zna da mi je bila bitna I da cu joj uvek biti zahvalna za sve.
Hvala Vam ako ste čitali ovo, i hvala unapred na odgovoru! <3
Ja se uzvinjavam ali ja se bavim psihickim bolestima za savet odite na http://www.kabinetagora.rs/forum
Tamo cete dobiti sigurno kvalitetan savet