Poštovani, klikom na dugme, potpuno anonimno, možete postaviti pitanje u vezi bilo koje teme koja
je vezana za psihoterapiju. Odgovaram u najkraćem mogućem roku (u glavnom u roku od 5min. do
60 min.).
(Visited 60,282 times, 1 visits today)
Online Psihoterapija
Online Psihoterapija
Postovani,
U zadnjih godinu dana moja majka je pretrpjela niz stresnih desavanja (smrt roditelja,operaciju ..) . Ima 58 godina.Ostali clanovi porodice i ja primjetili smo velike promjene u njenom ponasanju -prespava vecinu dana,cesto place,osjeca se odbaceno,stalno prica o bolestima koje ima iako su za njene godine to normalne i uobicajene bolesti. Imala je jedan ,takoreci, napad histerije i placa,tada je govorila rijeci koje su nas ostavile u soku i danima smo se preispitivali ,kako je moguce da se osjeca ugrozeno u nasoj porodici kada zaista nema niti jedan realan razlog za to. Predlozili smo joj da se obratimo psihologu , medjutim ona ne zeli ni cuti za to. Veoma smo zabrinuti, obzirom da prespava dan sumnjamo i da koristi sredstva za smirenje. Kako da joj pomognemo i na koji nacin da je ubijedimo da posjeti psihologa ?Sestra,otac i ja svakodnevno analiziramo situaciju ali jednostavno je tesko naci nacin da dopremo do nje a jako nam je tesko da je gledamo nesretnu. Hvala unaprijed.
postovana
imam utisak da opisujete depresiju i to mozda i umerenu i jak vid. to bi se videlo nakon razgovora. ne postoji 100 procentan nacin kako nekog mozemo da nagovorimo na lecenje, jer je lecenje samo opcija mnogi ljudi biraju da budu u stanju u kome su. Ali nesto najekstremnije bi iblo iz spektra uslovljavanja, ako ti neces onda ja necu….pa nesto je uskratite. sa depresivnim je tek oigrati ovu “igru” ali ak ovam treba pomoc kako da skujete plan, ja sma tu pa mi se obratite.
s postovanjem,
Zarko
Poštovani, imam problem vec dvije godine. Prvo je počelo od mladeža na ledzima i svebeza. Umislila sam da imam neku ne izlječivu bolest, nakon toga mladež na vratu. Uhvate me tako Loše misli i od svih ti misli krene srce da mi lupa kao da ce da iskoci svaki tren, preznojim se, imam osjecaj da cu da umrem, kao da mi neko stane na grudni kos i ne mogu da udahnem. Ti napadi su mi se desili neki 5 puta u zadnji tri mjeseca. Pokusavam da ih kontrolisem, da sama sebi kazem nije nista.
Loše se osjećam, umorna sam konstantno. Sad trenutno me glava boli, imam nekakve trce u licu. Ja iskreno nemam pojma sta se desava, ako imate kakav savjet, dobro bi mi došao. Samo da napomenem da sam bila kod deematologa za ove mladeže i sve ok.
Hvala unaprijed na odgovoru.
postovana sara
ako se motaju misli da ce to sto imate na kozi da u neko vreme preraste u smrtonosnu bolest, najverovatnije se radi o hipohondriji. u tom slucaju lecenje je neophodno i veoma indikativno jer hipohondrija spada u tez uvrstu poremecaja koji zahteva veoma iskusnog i dobrog terapeuta. Moj savet je prvo da se javite pa da vidimo da li je hipohondija u pitanju i onda bi odatle poceli da pravimo paln dalje borbe
s postovanjem,
Zarko
Postovana,vec mjesec dana sam u depresiji,pijem skoro svaki dan po 1 lexilium,naime imam problema sa momkom,svadjamo se skoro svaki dan,ne zivimo u istoj drzavi,tesko mi prekinut jer ga volim,a tesko i nastavit,puno patim,prestala sam izlazit iz kuce,smrsala sam,nemam volju ni za cim,ne ustajem iz kreveta,ponekad zelim da me nema,nezz sta da radim,kako da se dignem iz ovog,imam osjecaj da cu puknuti
postovana
ako su toliko simptomi jaki nebi bilo lose da proraidimo na terpaiji vasu situaciju jer vaas trenutno stanje vodi u ambis. tu nesto mnogo ne stima. zbog cega se svadjate? koja je perspektiva odnosa? zbog cega ste toliko dozvolili da porpadnete fizicki?
Postovani,imam anksioznost i panicni napad,dijagnosticiran,prije 4 godine,Nakon pola god pijem th velafax i xanax 0,50 2 puta dnevno,jedan period sam se osjecala ok,do februara prosle godine,kada sam dozivjela traumu.Naime otac je imao akutni infarkt,ja sam to gledala,inace jako vezana za oca,oduvijek,tada sam bila u stalnom strahu,nakon sto je izasao iz bolnice,na noge 3 dana nisam mogla stati,nakon svoh pregleda na psihijatriji su mi rekli da je to normalno i da sada imam anksioznost,depresiju,sa fizickim simptomima.Oporavila sam se nekako,mada sam ustajala da gledam dali dise itd.Sada je proslo par mjeseci,ja sam s udala imam divnu porodicu,podrsku,nemam probleme,ali imam konstantni strah izrazen uvece,kada mislim,necu docekati ocu da cujem glas ujutru,mislim da ce umrijeti,jako me sve to iscrpljuje ako se ne javi,ja panicim,placem,skacem na svaki poziv i crne misli imam na sve najgore.Obicno izrazeno u pmsu.Od doktorice sam savjet dobila da se ne patim i bice sta bude,mislim da mi je to nedovoljan savjet,jer a sta god radim,mislim o tome,osobito uvece,ili trznem se u 4 ujutru gledam jeli me neko zvao od mojih i tcim ujutru da provjerim jeli sve uredu sa ocem.Plasim se da ne poludim od tolikog,straha,brige,jednostavno,neznam sta mi je ciniti.Neki savjet,ili nesto ako mi mozete pomoci,jer se plasim da ce uticati na moje zdravlje,inace i doktorica mi savjetuje prekid lijekova,kao izgledam sjajno,ali samo ja znam kako se osjecam i koliko mi je tesko nositi se sa ovim.Srdacan pozdrav i hvala na odgovoru,unaprijed.
postovana
necete poludeti ali ako se ne lecite psihoterapijom ili bar farmakoterapijom moze da traje dugo i moze da bude i gore. sustinski ovo se svodi na anksiozni poremecaj, za konkretnije bi morali da se cuejmo i porazovaramo.
traumatsko iskustvo je odradilo svoje i vi nikako da se pomirite sa tim sto se desilo.
ako ste zainteresovani za rad imate moj kontakt na sajtu pa pisite slobodno dazakazemo
ps. probajte relaksaciju i vezbe disanja koje ima na sajtu
s postovanjem,
Zarko
Kontaktiracu vas,hvala vam.Srdacan pozdrav
nikakav problem, takodje mozete uvek postoviti pitanje ovde
Pozdrav. Inace od anksioznosti patim oko tri godine idem privatno neuropsihijatru pijem xanax sve sam simptome prosla. Od xanaxa mi je dosta lakse i puno sam bolje nego na pocetku. Obavila sam sve pretrage sve OK a u zadnje vrijeme me muci malaksalost,slabost kad hocu da prosetam ili nesto uradim jos mi gore kao da cu se srusit uzasan osjecaj a nije mi prvi put ustvari kao da jeste oa uvijek zbog te slabosti osjecam veliki strah da cu da padnem,da bolujem od neke bolestine vise neznam sta da radim. Pijem sve moguce vitamine,sokove,voce,povrce,krecem se i sve ali kad me ufati ovaj osjecaj slabosti tacno se prepadnem neznam sta ciniti? Neidem na psihoterapije jer nemam zdravstveno a i neuropsihijatru idem privatno sto me vec kosta tako da nemam jos i za psihoterapije. Opet da vadim nalaze neide mi se jer nisam davno vadila bilo je sve ok osim sto mi zeljezo zna varirat do 14 neide dalje i hemoglobin bude na granici
postovana
malaksalost moze da bude i od lekova. morali bi da popricmo da bi videli o cemu seradi. slabost i malaksalost paralelno mogu biti neurotski simptomi i moze da se desi da bez psihoterapije nece hteti dase pomere. ali videcete. pijte terapiju i pratite stanje ako ne bude bolje – menjajte nacin i pristup lecenju
Meni xanax pomogne ispravi me budem bolje od njega. U svakom slucaju hvala na odgovoru
Dobro vece vidim po ovim postovima na grupi anksioznost da ste psihotarapeut pa bih imala nekoliko pitanja. Ja od djetinstva sam imala te neke napade sjecam se ko djete naleti mi ono vruci val pa se prepadnem da cu umrijeti…Imam 22 godine sad i sve je krenulo ove godine imala sam mozda godinu prije toga strasno stresnu radi veze problemi s momkom gdje sam svaki dan bila pod jakim stresom i plakanjem. Izgubila sam apetit bila prije mozda 3mj 5kila skoro smrsala e tu je pocelo sve pocela sam dobivati napade ubrzano srce mokri dlanovi vid mi se mjenjao nisam mogla do kraja udahnuti. I haj to je se malo smirilo onda sam usla u stadi derealizacije cudna sama sebi ruke kad se pogledam u ogledalo ko da vise nisam ja katastrofa i na kraju dolaze strasne misli da imam rak mozga pa rak ovaj ovaj sve sam to prosla isla na preglede krvi psihologa ekg koji je bio ubrzan al uredan jer sam se prepala. Nisam nikad isla psihijatru pa vas molim strucno vase misljenje sta je kod mene u pitanju. I da sad se osjecam jako jako bolje jer sam prestala razmisljati o bolestima citati forume i guglati al nekako osjecam se prazno izmoreno jos uvijek imam blagu derealizaciju da li ce ona uskoro proci jer kako je bilo 0/24 sata sam bila lose sad nema vise napada srce mi se smirilo ne lupa ko prije imala sam i mucnine variranje apetita.
Al sad puno jedem udebljala sam se 3.4 kile kafu i cigare izbacila jer cim popijem kafu odma srce ubrzano mokri dlanovi il ako zapalim pocne me hvatat panika al eto to sam izbacila. Unapred hvala na odgovoru.
postovana,
bez brige necete umrenti niti poludeti.
vasi strahvi spadaju u neurotske i nesto je od spektra anksioznosti. sta taco morali bi da zakazemo seansu i da pocnemo da radimo kako bih mogo tacn oda vam kazem sta bi bila vasa dijagnoza.
inace misli mda vam je u svkaom slucaju psihoterapijski rad preko potreban.
ako ste zainteresovani javite se pa cemo krenuti polako
pozdrav
Moze naravno samo gdje se trebam javit.
mozete na sajtu naci moj e mail i skype id pa me dodate .
inace mail tgltrp@gmail.com skype id zarko.petrovic.cbt
pozdrav
Postovani,imam 18 godina,i uskoro zavrsavam baletsku skolu.Vec duze vreme imam problem, a to je sta upisati dalje i sta je to zapravo sto je za mene.Proslo je vec 12 godina od kako se bavim onim sto zaista jako volim,shvatila sam da je tradicionalna umetnost moj zivot.Nazalost, grize me najvise to sto znam da od toga nemam nista i da je poprilicno rizicno upisivati Akademiju umetnosti i baviti se iskljucivo samo time.Moji su dosta kriticni prema meni i dosta su uticali na to da se ipak opredelim za nesto drugo sto je blisko predmetu mog interesovanja.Prihvatila sam tu opciju i prilagodila sam se situaciji u nadi da ce biti sve kako treba.Problem je u tome sto kako se blizi kraj skolovanja u baletskoj skoli imam osecaj da se vise necu baviti time i da ce sve nestati.Dosta se nerviram,strah me ponekad izjeda,a cini mi se da me niko u potpunosti ne razume, sa obzirom da u razredu i blizoj okolini niko nije toliko zainteresovan za slicnu stvar.Razmisljam kako cu uciti nesto sto mi je samo interesantno sa obzirom da sam oduvek radila stvari koje svim srcem volim.Dugo o ovoj situaciji mislim i kao da ne postoji nista drugo u cemu sam zaista dobra…tesko mi je…hvaala
zbog cega mislite da nema nista od vase tradicionalne umetnosti?
postavlja se prkticno pitanje, da li vi finansijski mozete da izgurate vase skolovajne i umetnicko usavrsavanje?
ako je finansija tanka trebalo bi mozda ka nekim sturkama koje mogu da se brzo naplate, ako ste finansijski ok onda mozete sebe finansirati i juriti vasu pasiju i umetnost koja ce se sigurno jednog dana naplatiti.
ali u glavom mislim da cak i da napravite pogrersan izbor sada uvek mozete da se preusmerite. zivotne odluke pogotovu po pitnaj ustruke nisu nepopravljive…probajte sta vam se vise cini prijatnijim za vas
Postovani,imam potrebu da kazem sve sto mi je na dusi i sve sto me muci,nemam kome da se poverim. Dakle, imam 23godine,dve i po godine sam u braku,imam cerku od 18meseci. Sa suprugom sve normalno,lepo funkcionise,ali zivimo u zajednici sa njeglvom mamom,otac mu je umro pre godinu dana iznenada. Sve je bilo u redu dok se nije uselila njegova sestra sa muzem i cetvoro dece,mi smo na spratu,oni u prizemlju. Da ne duzim,njegova sestra nam je napravila ozbiljan problem finansijske prirode,inace je bila zaduzena za placanje racuna,nije ih placala,u dugovima smo do guse, rodjenu majlu je pokrala,moja svekrva ima prodavnicu i sestra mog muza je predavala pazare i krala iz istih,zena je bila u ogromnom minusu u banci. Elem,svi smo se sokirali i sada se ponasaju skoro kao da nista nije bilo. Oni vise ne zive kod nas,ali ona dolazi,trazi da vidi moju cerku…zbrkana sam,imala bih materijala knjigu da napisem,ne govorim sa njom i mislim da to mom suprugu smeta,a ocima ne mogu da je vidim,ne znam sta da radim. Naravno da je rekla da ce novac vratiti ali nema posao pa nema odakle. Mismo se zaduzili da vracamo sta je ona sj****a. Ljuta sam,besna,ponizena. Kao snaja u kuci,svi misle da je meni to bajmanji problem,a ja samo ne mogu da shvatim kako takva osoba udise kiseonik! Postoji tenzija Izmedju svekrve i mene,ona bi sad prakticno da zivi sa nama jer ne moze bez njih,sama… Joj,poludecu.. Oprostite,nadam se da cete uspeti da razumete iako sam mozda konfuzna,cak i ne znam koji je moj problem. Ne podnosim nepravdu valjda i sebi nabijam tenziju i nemam kome da pricam o tome osecam da cu puci. Hvala iako samo procitate ovo
postovana ne samo da cu da procitam, recicu vam sta mislim.
nisam steko potpun utisak kakav je stav vaseg muza ali mislim da bi trebalo da vi bar razjasnite sebi, sta se desilo, staje vasa a sta njihova odgovornosti u skladu sa tim da se ponasate.
emocije koje osecate ljutnja bes su adekvate, morjau naci neki filter…ako ih budete gusili bice vam losije a sa druge strane agresija spram njegove sestre nije prihvatljiva. vidite sta je tu do vas, da li mozete nesto nauciti iz toga…ako je sve van vase kontrole onda neka snose odgovornost akteri a ne vi
Hvala Vam. Upravo tako,sve je van moje kontrole i bilo kakvog uticaja. Suprug, svekrva i ja smo otvoreno o tome govorili da je sve njena krivica(sestre mog muza), da je 100% kriva i da treba da snosi posledice. Stvar je u tome sto posledica nema,njoj ocogledno ni malo ne smeta sto je to napravila,mi smo se slozili da je ona patoloski lazov,ali toliko je hladnokrvna. I moja svekrva joj i dalje pomaze,ceo zivot joj je izdrzavala decu,a mom detetu se nista ne kupuje(i ne gledam to samo sa materijalne strane,nemojte me pogresno razumeti) ali svejedno mi smeta. Moja zaova je jako,jako losa osoba,deca su joj nevaspitana,losi djaci,vasljivi. Ali to je ok jer je proato ceo zivot takl bilo. Nervira me sto niko nista ne preduzima,niko ne pokusava da se menja,niti svekrva prestaje da ih pomaze,niti ova trazi posap,a ni njen muz. Moj muz je svestan svega toga,i povredjen je ali ima osnovnu komunikaciju sa njom. Potreban mi je jedan veeliki dzak za box da iskalim i mrznju i bes jer osecam da me to truje. A nema nikoga da mi kaze da sam u pravu,da je to osecanje normalno, da ne mogu samo po strani da stojim,gledam i cutim i pretvaram se da se nista nije desilo. Hvala jos jednom.
Poštovani,
sa 36 godina sam prvi put pre oko mesec i po dana počela da učim da plivam. Generalno u vodi se osećam ugodno i dobro sam savladala osnovne tehnike. Časovi se, za sada, odvijaju u malom bazenu i tek nekih 15 minuta pred kraj časa prelazimo (moj instruktor i ja) u veliki bazen. Tada nastupa prvo trema, a potom i strah koji se povećava kako odmičem od ivice bazena. Činjenica da nemam tlo pod nogama me užasava. Strah je toliko jak da osećam da kako mi se telo zateže, zaboravim na tehniku, ubrzavam rad nogu i ruku samo što pre da stignem do kraja, a na kraju, kada stanem, osećam i kako mi kolena klecaju. Da ne pričam o mislima koje same naviru i verovatno pogoršavaju situaciju (”šta ako sada stanem”’, šta ako počenem da tonem”, ”ako se udavim”, ”pa ja se ne pomeram”, ”šta ako izroni ajkula”…). Od kako idemo u veliki bazen odlazak na časove mi ne predstavlja radost već sam konstantno i van časova zabrinuta kako će proći naredni čas. Medjutim, od plivanja ne planiram da odustanem. To je moja velika želja. Čitala sam da je za prevladavanje straha najbolje suočiti se sa istim. Molim Vas da mi kažete kako mogu pomoći sebi i postoje li neke tehnike koje bi mi olakšale prevazilaženje straha.
Hvala.
s obzirom da je to strah do plivanja mnogo je jednostavno -strah seleci strahom. morate iic u vodu i razbijati strahove.
postoji par tehnika koje bi vam pomoglesigurno al ibi za to mroali da odvoijimo 1 -2 seanse rada ejr ne mogu bas da se tako prepricaju.
ako stezaitneresovani imate kontakt na sajtu
s psotovanjem
Zarko
Poštovani,
Primetila sam promenu u ponašanju kod svog verenika u poslednjih par nedelja, ali sam mislila da je samo pod stresom i nisam tome pridavala preveliku pažnju. Ali sam se zabrinula posle poziva njegove sestre. I sada uviđam da je možda veći problem u pitanju, ne samo umor i stres. Njegovo ponašanje se dodatno pogoršalo u poslednjih par dana, posle posete njegovim roditeljima u drugom gradu, gde je bio nekoliko dana.
Počeo je da priča nepovezano, šalje besmislene poruke, gotovo više ništa ne jede, stalno se budi u toku noći, ne odgovara mi na pitanja, gleda me prazno, i stalno govori da će se sa svima koji su mu učinili nažao obračunati, da će sve rešiti. Čak je zvao i mog tatu i rekao mu je potpunu glupost, i zatim prekinuo vezu, on to nikada nije radio, uvek je sa velikim poštovanjem i ljubavlju komunicirao sa mojim roditeljima. Njegovoj sestri govori da će njegovo ponašanje svima biti jasno za par dana, da će tada čuti priče i da će razumeti. Zajedno smo gotovo deset godina, i iako je uvek bio zanesenjak, ovo je previše i za njega. Fakultetski je obrazovan, ali ne može da nađe posao u struci, radi posao za koji je izuzetno prekvalifikovan, i znam da je zbog toga dodatno napet. Ali, opet dovoljno ga poznajem da znam da je još nešto u pitanju, nije sav svoj, i sve sam više zabrinuta. Naročito zbog toga što njegov otac boluje od paranoidne šizofrenije, i bojim se da i on ima neke od simptoma. Ima 27 godina. Šta mi savetujete? Da li da probam da ga navedem da ode kod psihoterapeuta? Ili psihijatra? Da li da odemo zajedno? Da li je samo stres ili sam za razlogom zabrinuta? Šta mogu da učinim da mu bude bolje?
Unapred hvala na odgovoru.
S poštovanjem,
Mara
postovana mozda je psihoticna dekompenzacija treba da se obratite psihijatru ili psihoterapeutu za procenu njegovog stanja