Poštovani, klikom na dugme, potpuno anonimno, možete postaviti pitanje u vezi bilo koje teme koja
je vezana za psihoterapiju. Odgovaram u najkraćem mogućem roku (u glavnom u roku od 5min. do
60 min.).
(Visited 59,418 times, 12 visits today)
Online Psihoterapija
Online Psihoterapija
Dobro veče,
Imam 23 godina i dijagnozu OKP-a, teške anksioznosti i depresije. Opsesivno kompulsivni poremećaj mi je dijagnostifikovan sa 11 godina a kasnije su se njemu pridružili anksiozni napadi i depresija zbog čega sam sa 17 godina imala dva pokušaja samoubistva. Od tada sam na terapiji koju sam pila do pre godinu ipo dana kada sam ostala u drugom stanju zbog čega je terapija ukinuta, do prestanka dojenja. Moram da napomenem da sam imala malo tezu životnu priču u smislu zdravstvenog stanja mojih roditelja i mene u ranom detinjstvu sto verujem da je bio okidač svega. Takodje od 18. godine imam Hashimoto zbog koga sam takodje na terapiji.
Naime, ja se sada osećam gore nego ikada do sada, moj OKP se u tolikoj meri pogoršao da ja ne mogu da funkcionisem normalno. Nemam samoubilačkih misli niti bilo šta slično ali vidim da se polako gubim, moji rituali traju po 45 minuta ujutru i 45 minuta uvece, a u toku dana ne mogu ni da ih izbrojim. To više nisu samo rituali niti misli tipa “uradi ovo” već je preraslo u verovanje da mi odredjeni predmeti, osobe, mesta u kući, doba dana itd. donose lošu sreću, te sve od navedenog izbegavam. Takodje, odredjene reči, misli, termine ne mogu ni da izgovorim jer mislim da ću ih tako “prizvati” i da će se to ostvariti.
Više puta sam pokušala da ne poslusam taj “glas” ali “on” uvek nadje alternativu da ako ne uradim to onda moram ovo gde dolazi do paničnih napada koje imam oko 3-4 puta nedeljno. Preraslo je u nenormalno mučenje. Pokušavam maksimalno da se izborim i da, prvenstveno zbog svog deteta, radim na tome sto više mogu. Dok Vam ovo pišem takodje mi prolaze razne misli kroz glavu ali, evo, trudim se da ih ignorisem i da ipak potražim pomoć. Prestanak dojenja mi trenutno nije opcija, tek za 3-4 meseca, a do tada bih najradije htela da se makar malo sama ili uz nečiju pomoć izborim sa tim jer ne želim da me to psihički slomi i da odmah posegnem za lekovima jer verujem da sam mnogo jača od toga jer zaista imam volju i želju da moja “pozitivna” strana mozga nadjača ovu negativnu.
Ovo je nešto ukratko čisto da Vas upoznam sa mojom situacijom. Značio bi mi neki savet, kritika ili predlog, unapred hvala.
Žao mi je što prolazite kroz ovako težak period. Važno je da znate da je ključno pronaći adekvatnu farmakološku terapiju. Zato je bitno da se obratite iskusnom psihijatru koji ima iskustva sa ovakvim stanjima, kako bi odabrao odgovarajući lek i pristup lečenju.
To sam i uradila cim sam primetila pogoršanje, medjutim, čini mi se da niko nema veru da ja to mogu sama da svedem na minimum a ja nekako bas mislim da mogu jer čak ni tada kada sam imala pokušaje samoubistva se nisam osećala ovako loše, a sada kada je stvarno mukotrpno ja ne zelim da odustanem i imam vise vere i snage nego ikada. Da li je i Vas savet iskljucivo vracanje na terapiju?
Ne poznajem vas slucaj, na osnovu napisanog mislim da su lekovi neophodni
To sam i uradila cim sam primetila pogoršanje, medjutim, čini mi se da niko nema veru da ja to mogu sama da svedem na minimum a ja nekako bas mislim da mogu jer čak ni tada kada sam imala pokušaje suicida se nisam osećala ovako loše, a sada kada je stvarno mukotrpno ja ne zelim da odustanem i imam vise vere i snage nego ikada. Da li je i Vas savet iskljucivo vracanje na terapiju?