2,157 thoughts on “Postavite pitanje

  • February 22, 2019 at 6:39 pm
    Permalink

    Moje ime je K iz XXXX sam, imam 31godinu i živim sa dečkom. Diplomirala sam pre tri godine, strukovni fizioterapeut sam po zanimanju, ali nemam sreće da nađem posao. Pre sam išla na kurseve jezika pa mi je to znalo da upotpuniti dane.Kada mi je dečko tu (pošto on radi u inostranstvu preko zime) meni je baš lepo. Idemo svugde (kod njegovih prijatelja, rođaka). Ali kada on nije tu mnogo mi je teško, usamljena sam. Moji roditelji žive u drugom gradu, a i jedinica sam. Imam samo dva prijatelja u Beogradu i mačku, ali se retko viđamo zbog njihovog posla. Društvena jesam idem u teretanu imam tamo par poznanika. Stalno se smejem, baš volim da se šalim. Ponekad me stegne tuga jer sam usamljena, nisam zaposlena, nemam svoj stan, a ni decu i onda sam baš teška, prigovaram, ali dobro svakom dođe tmuran dan. Imala sam pre 4 godine napad panike u snu. Prejela sam se i legla kasno trgla sam se iz sna i strašno mi je pištalo u ušima.Svrha mog pisanja je što eto sada se zapitah da li to ima nekakve veze. Kada sam bila mala tj imala sam oko 14 godina i imala sam ogromnih problema sa kičmom, moji su se u to vreme svađali dosta u školi sam bila katastrofa ja sam pokušala da se obesim. Ali ne zaprave već o kanap od roletne probala sam, čak nisam za prave probala, uplašila se i odustala i od tada nikada na tako nešto nisam ni pomislila. Ali od silnih životnih stresova muči me aniksioznost, pre par godina isto tako me je tresla aniksioznost pa sam se setila tog događaja i uplašila se šta ako opet pokušam, a ne bih nikada. Dosta toga sam u životu stekla i vrlo sam srećna, tada sam bila mlada i blentava. Da li postoji neka vrsta veze između tog pokušaja i mojih intruzivnih misli? Moje intruzivne misli su da kada sama sebi kažem reč “nož” ili “ubij se” jer su me reči te pre plašile pa sad kao da proveravam da li i dalje ne plaše, ja osetim strašnu nelagoda i krene “pitanje šta ako” Da li ako ste jednom takvi opet ćete biti? Volim život, nikada se ne bih ubila.
    Strah od noža se javio isto kada sam bila sama pakovala sam nešto u ukrasni papir, pa sam htela odseći selotejp, uz to sam razgovarala telefonom i utripovala sam da mi se pricinio noz, pa mi je krenuo strah iz stomaka sta ako ludim, pa sta ako se ubijem, skocim sa terase i onda sam sebi rekla “stani to nisi ti to su misli”. Drugi dan se javio strah od šta ako mi dođe da se obesim kanapom od roletne i bilo mi je lakše kada bih ga vezala u čvor. I to me je prošlo uzela sam kanap u ruku i zapitala se zašto u da li stvarno to želim. Odgovor je naravno ne.Nisam suicidna, volim život pa rodila sam se da bih živela. Čitala sam dosta o Okp i aniksioznost i zaključila da samo treba da pustim da prođe i prošlo je.Stavila sam na papir sve moje lepe stvari iz života. I da sam zdrava, da imam oba roditelja, dečka koji me poštuje i voli, da sam živela u par stranih zemalja, govorim strane jezike, već 10 godina letujem tri meseca na moru (jer dečko radi leti na moru) , operisala sam kičmu u 12 godini i pokretna sam,imam epilepsiju već 12 godina pod kontrolom. I kud ću bolje. Slike su me isto tada mučile kratko vreme kako se povređujem ili povredjujem nekog mog člana.U porodici su svi zdravi, bez psihički oboljenja. Jedino je se tatina majka obesila pre 15 godina, ali ona je bila baš teško bolesna. Imala je kancer debelog creva, imala je jako srce i to joj je produžavalo agoniju i došla je do teških metastaza ni trodoni joj nisu pomagali..Tatin otac je preminuo tog istog dana samo uveče od tuge, srce ga je izdalo. Malo je reći koliko sam te ljude volela svaki dan ih se setim i iskreno zaplačem za njima. Moj dečko je se razboleo pre 5 godina, a malo je reći koliko me je to potreslo. Bila sam na fakultetu, a on u bolnici. Bolest autoimuna ulcerozni kolitis, ali jedva su mu dali dijagnozu. Mislili su da je kancer, on je smršao 10 kg, a ja nisam znala gde ću pre kući tj posle u bolnicu ili na fakultet. Inače kao osoba sam malo konzervativne, držim do sebe, ne zapuštam se fizički.Do pre par dana kako je moj dečko tog dana otputovao čim je otišao meni je krenuo čudan osećaj u stomaku, pa šta ako poludim, pa strah od noža (koji me je prošao jer sam se jednostavno razbistrila da je to samo nož i ništa više). Sada nemam takvih slika samo strah. Panični napad izgleda više kao epizoda koja se javlja kada ništa ne radim, tresem se čim pročitam nešto i čim primetim ili oslušnem neki simptom odmah povezujem sa gubljenjem razuma i gubljenjem kontrole, sva sam u iščekivanju. Isto pre 4 godine sam imala to da se zapitam kada mislimo, a kada koristimo naš unutrašnji glas i to je bilo u sklopu onog napada. Sada je slično, ali drugačije, taman na jedno zaboravim javi se drugo. Prvi dan je bilo da li je to moj unutrašnji monolog ili su to moje misli (mada znam da su jedno te isto i svesna sam da sam to ja )U toku tog mog monologa koji ja sama pokrecem ponekad sebi govorim rec “noz” jer me je to pre plasilo pa sad vise radim kao da proveravam jel i dalje pali. Vise se ne plasim, ali mi se desava ovo iz teksta. Kada izgovorim tu recenicu “noz” ponekad kao da se fokusiram preterano u glavi i tada kao da nastupi zabuna u mojim mislima.Pa sam u toku toga kao osećala na trenutak kao da ta misao nije moja kao da je neko usadjuje u moj um ili ponekad osecam prazno kao da je uzima. I u glavi mi je bila slika kao neko kockicu da stavlja. Zapitam se da li sam to ja. To traje samo par sekundi, ne dešava se često niti bez mojeg nagona tj fokusa. I naravno da sebe prepoznam. Jer sam svesna da sam to ja pokrenula, rekla u sebi tj pomislila. Da naglasim da ja ne čujem nikakav stvaran glas ni u ni van glave niti je tudji. Kao da osecam svoj glas u glavi.Citala sam o “umetanje” I “oduzimanju” misli kod sizofrenije I sa tim sa povezala i mnogo se uplašila.Pa onda sam od toliko osluškivanja umislila da osecam moj unutrašnji glas bez pravog zvuka u levom uhu, znači znam da sam to ja, da sama to pravim to me je mučilo I pre 4 godine, ali tada sam konstantno pevala u sebi. I danas pevam u sebi neku glupost i ujedno pricam sama sa sobom. Bukvalno projektujem sve to, znam da ja to pokrecem svesna sam sta cu sledece reci tj zapevati. Ali odjednom mi se javi osecaj kao da se ta dva moja unutrasnja glasa preklapaju. Ali da je to tako zar bi to trajalo u kratkim serijama i to baš kada ništa ne radim i kada sama sebi serviram to? Imam tu gadnu naviku da proveravam da li me je intruzivna misao prosla. Ponekad sama u sebi izvodim te negativne misli da vidim da li pali, da li se plašim još tipa “ubodi”, “nož”, “ubij se” I do sada nisu imale nikakav uticaj. Ponekad me spopadne taj strah tj ovih dana i misao “šta ako se ubijem” i kao da osetim kompluziju da bi mi bilo lakše kada bih to uradila isto tako mi je bilo lakše kada sam ispunila kompluziju pa sklonila noževe ili vezala roletnu u čvor. Znam da je to kompluzija i to poprilično nenormalna i naravno da ni u najavi to ne pokušavam čak sam i to prevazišla rekla sam sebi “pa dobro majku mu ako osetim kompluziju tj poriv i da će mi biti lakše ako izudaram ljude u pošti ili tako neka totalno ne realna glupost zar ću to učiniti – naravno da ne.Misli su jedno I nagoni, a zdrav razum je drugo”.Inače primetila sam da taj aniksiozni osećaj mi se javlja kada sam mnogo gladna i tada se i osluškujem puno. Pošto kada dečko nije tu retko kuvam i nejedem redovno možda ima i sa tim veze. Iako je moja epilepsija pod kontrolom i dalje imam strah od napada kada sam sama. Trzam se iz sna, da vidim da li sam popila terapiju. Ponekad kada sam baš umorna trzam se iz sna ili skačem u sedeći položaj. Rekla sam mami za moje slike i misli pre 4 godine I ona je se rastužila. Kada sam bila na kontroli kod neurologa rekla mi je da popijem bensedin. Iskreno ja to ne bih. Najjači lek koji ja pijem je Eftil jedan uveče, a paracetamol koristim kada me nešto boli. Pomaže mi čaj od valerijane . Iskreno kada pročitam šta sam sve ovde napisala uočavamo da me pogađaju stvari kojima bez razloga dajem na značaju. Jer kada nešto radim, čitam, napolju sam nemam takvih misli. Eto malopre sam bila na kafi sa drugom i sasvim se odlično osećam. Žao mi je što se zamlaćujem glupostima,osluškivanjima i kopanjem simptoma po internetu. Svašta sam vam ovde napisala. Izvinite ako je predugo ili konfuzno,ali još nisam nikada ovako detaljno opisala svoje misli i osećanja.

    Reply
    • February 23, 2019 at 11:36 am
      Permalink

      postovana
      ako ste u situaciji da krenete na psihoterapiju i razgovor mislim da bi to bila najpametnija stvar, ak oste zainteresovani mozete mi pisati posalcu vam usloverada. toliko ste ispisali da ne znam za sta da se uhvatim. sto se tice okpa imate puno video materijala na tu temu na mom yt kanalu

      Reply
  • February 22, 2019 at 4:37 pm
    Permalink

    Moje ime je K iz XXX sam, imam 31godinu i živim sa dečkom. Diplomirala sam pre tri godine, strukovni fizioterapeut sam po zanimanju, ali nemam sreće da nađem posao. Pre sam išla na kurseve jezika pa mi je to znalo da upotpuniti dane.Kada mi je dečko tu (pošto on radi u inostranstvu preko zime) meni je baš lepo. Idemo svugde (kod njegovih prijatelja, rođaka). Ali kada on nije tu mnogo mi je teško, usamljena sam. Moji roditelji žive u drugom gradu, a i jedinica sam. Imam samo dva prijatelja u Beogradu i mačku, ali se retko viđamo zbog njihovog posla. Društvena jesam idem u teretanu imam tamo par poznanika. Stalno se smejem, baš volim da se šalim. Ponekad me stegne tuga jer sam usamljena, nisam zaposlena, nemam svoj stan, a ni decu i onda sam baš teška, prigovaram, ali dobro svakom dođe tmuran dan. Imala sam pre 4 godine napad panike u snu. Prejela sam se i legla kasno trgla sam se iz sna i strašno mi je pištalo u ušima. Strah od noža se javio isto kada sam bila sama pakovala sam nešto u ukrasni papir, pa sam htela odseći selotejp, uz to sam razgovarala telefonom i utripovala sam da mi se pricinio noz, pa mi je krenuo strah iz stomaka sta ako ludim, pa sta ako se ubijem, skocim sa terase i onda sam sebi rekla “stani to nisi ti to su misli”. Drugi dan se javio strah od šta ako mi dođe da se obesim kanapom od roletne i bilo mi je lakše kada bih ga vezala u čvor. I to me je prošlo uzela sam kanap u ruku i zapitala se zašto u da li stvarno to želim. Odgovor je naravno ne.Kada sam bila mala tj imala sam oko 14 godina i imala sam ogromnih problema sa kičmom, moji su se u to vreme svađali dosta u školi sam bila katastrofa ja sam pokušala da se obesim. Ali ne zaprave već o kanap od roletne probala sam, čak nisam za prave probala, uplašila se i odustala i od tada nikada na tako nešto nisam ni pomislila, više je bilo u afektu.Nisam suicidna, volim život pa rodila sam se da bih živela. Moje intruzivne misli su da kada sama sebi kažem reč “nož” ili “ubij se” jer su me reči te pre plašile pa sad kao da proveravam da li i dalje ne plaše, ja osetim strašnu nelagoda i krene “pitanje šta ako” Da li ako sam jednom pokušala doduše u afektu da li ću opet?I pre 4 godine me je to mučilo isto ovako, ali čitala sam dosta o Okp i aniksioznost i zaključila da samo treba da pustim da prođe i prošlo je.Tada sam bila mala, blentava, imala sam krivu kičmu, moji su se u to vreme puno svađali.Ne osećam se suicidalno, niti želim da umrem, ali me brinu te moje misli, da ne izgubim kontrolu. Stavila sam na papir sve moje lepe stvari iz života. I da sam zdrava, da imam oba roditelja, dečka koji me poštuje i voli, da sam živela u par stranih zemalja, govorim strane jezike, već 10 godina letujem tri meseca na moru (jer dečko radi leti na moru) , operisala sam kičmu u 12 godini i pokretna sam,imam epilepsiju već 12 godina pod kontrolom. I kud ću bolje. Slike su me isto tada mučile kratko vreme kako se povređujem ili povredjujem nekog mog člana.U porodici su svi zdravi, bez psihički oboljenja. Jedino je se tatina majka obesila pre 15 godina, ali ona je bila baš teško bolesna. Imala je kancer debelog creva, imala je jako srce i to joj je produžavalo agoniju i došla je do teških metastaza ni trodoni joj nisu pomagali..Tatin otac je preminuo tog istog dana samo uveče od tuge, srce ga je izdalo. Malo je reći koliko sam te ljude volela svaki dan ih se setim i iskreno zaplačem za njima. Moj dečko je se razboleo pre 5 godina, a malo je reći koliko me je to potreslo. Bila sam na fakultetu, a on u bolnici. Bolest autoimuna ulcerozni kolitis, ali jedva su mu dali dijagnozu. Mislili su da je kancer, on je smršao 10 kg, a ja nisam znala gde ću pre kući tj posle u bolnicu ili na fakultet. Inače kao osoba sam malo konzervativne, držim do sebe, ne zapuštam se fizički.Do pre par dana kako je moj dečko tog dana otputovao čim je otišao meni je krenuo čudan osećaj u stomaku, pa šta ako poludim, pa strah od noža (koji me je prošao jer sam se jednostavno razbistrila da je to samo nož i ništa više). Sada nemam takvih slika samo strah. Panični napad izgleda više kao epizoda koja se javlja kada ništa ne radim, tresem se čim pročitam nešto i čim primetim ili oslušnem neki simptom odmah povezujem sa gubljenjem razuma i gubljenjem kontrole, sva sam u iščekivanju. Isto pre 4 godine sam imala to da se zapitam kada mislimo, a kada koristimo naš unutrašnji glas i to je bilo u sklopu onog napada. Sada je slično, ali drugačije, taman na jedno zaboravim javi se drugo. Prvi dan je bilo da li je to moj unutrašnji monolog ili su to moje misli (mada znam da su jedno te isto i svesna sam da sam to ja )U toku tog mog monologa koji ja sama pokrecem ponekad sebi govorim rec “noz” jer me je to pre plasilo pa sad vise radim kao da proveravam jel i dalje pali. Vise se ne plasim, ali mi se desava ovo iz teksta. Kada izgovorim tu recenicu “noz” ponekad kao da se fokusiram preterano u glavi i tada kao da nastupi zabuna u mojim mislima.Pa sam u toku toga kao osećala na trenutak kao da ta misao nije moja kao da je neko usadjuje u moj um ili ponekad osecam prazno kao da je uzima. I u glavi mi je bila slika kao neko kockicu da stavlja. Zapitam se da li sam to ja. To traje samo par sekundi, ne dešava se često niti bez mojeg nagona tj fokusa. I naravno da sebe prepoznam. Jer sam svesna da sam to ja pokrenula, rekla u sebi tj pomislila. Da naglasim da ja ne čujem nikakav stvaran glas ni u ni van glave niti je tudji. Kao da osecam svoj glas u glavi.Citala sam o “umetanje” I “oduzimanju” misli kod sizofrenije I sa tim sa povezala i mnogo se uplašila.Pa onda sam od toliko osluškivanja umislila da osecam moj unutrašnji glas bez pravog zvuka u levom uhu, znači znam da sam to ja, da sama to pravim to me je mučilo I pre 4 godine, ali tada sam konstantno pevala u sebi. I danas pevam u sebi neku glupost i ujedno pricam sama sa sobom. Bukvalno projektujem sve to, znam da ja to pokrecem svesna sam sta cu sledece reci tj zapevati. Ali odjednom mi se javi osecaj kao da se ta dva moja unutrasnja glasa preklapaju. Ali da je to tako zar bi to trajalo u kratkim serijama i to baš kada ništa ne radim i kada sama sebi serviram to? Imam tu gadnu naviku da proveravam da li me je intruzivna misao prosla. Ponekad sama u sebi izvodim te negativne misli da vidim da li pali, da li se plašim još tipa “ubodi”, “nož”, “ubij se” I do sada nisu imale nikakav uticaj. Ponekad me spopadne taj strah tj ovih dana i misao “šta ako se ubijem” i kao da osetim kompluziju da bi mi bilo lakše kada bih to uradila isto tako mi je bilo lakše kada sam ispunila kompluziju pa sklonila noževe ili vezala roletnu u čvor. Znam da je to kompluzija i to poprilično nenormalna i naravno da ni u najavi to ne pokušavam čak sam i to prevazišla rekla sam sebi “pa dobro majku mu ako osetim kompluziju tj poriv i da će mi biti lakše ako izudaram ljude u pošti ili tako neka totalno ne realna glupost zar ću to učiniti – naravno da ne.Misli su jedno I nagoni, a zdrav razum je drugo”.Inače primetila sam da taj aniksiozni osećaj mi se javlja kada sam mnogo gladna i tada se i osluškujem puno. Pošto kada dečko nije tu retko kuvam i nejedem redovno možda ima i sa tim veze. Iako je moja epilepsija pod kontrolom i dalje imam strah od napada kada sam sama. Trzam se iz sna, da vidim da li sam popila terapiju. Ponekad kada sam baš umorna trzam se iz sna ili skačem u sedeći položaj. Rekla sam mami za moje slike i misli pre 4 godine I ona je se rastužila. Kada sam bila na kontroli kod neurologa rekla mi je da popijem bensedin. Iskreno ja to ne bih. Najjači lek koji ja pijem je Eftil jedan uveče, a paracetamol koristim kada me nešto boli. Pomaže mi čaj od valerijane . Iskreno kada pročitam šta sam sve ovde napisala uočavamo da me pogađaju stvari kojima bez razloga dajem na značaju. Jer kada nešto radim, čitam, napolju sam nemam takvih misli. Eto malopre sam bila na kafi sa drugom i sasvim se odlično osećam. Žao mi je što se zamlaćujem glupostima,osluškivanjima i kopanjem simptoma po internetu. Svašta sam vam ovde napisala. Izvinite ako je predugo ili konfuzno,ali još nisam nikada ovako detaljno opisala svoje misli i osećanja.
    Volela bih ako bih mogla da zakaže jedan razgovor sa vama.
    Veliko vam hvala i pozdrav

    Reply
    • February 23, 2019 at 11:36 am
      Permalink

      postovana
      ako ste u situaciji da krenete na psihoterapiju i razgovor mislim da bi to bila najpametnija stvar, ak oste zainteresovani mozete mi pisati posalcu vam usloverada. toliko ste ispisali da ne znam za sta da se uhvatim. sto se tice okpa imate puno video materijala na tu temu na mom yt kanalu

      Reply

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *