Kako postati zreliji? Put heroja

Mandan okipa

Uzimajući u obzir da se homo sapien nije promenio poslednjih 300-400 hiljada godina, sva razumevanja i interpretacija ontogenetski psihičkih promena treba da se tumači u svetlu evolutivnog razvoja.  Ono što se na psihičkom planu sada dešava, kada kažem sada mislim na čoveka od momenta industrijalizacije, što je sredina 18. veka, suviše je kratko da bi razumeli pravu sliku psihičke topografije. Zbog toga je neophodno uzeti u obzir mitologiju, rituale, inicijacije, kulturu i ustrojstvo obreda unutar jednostavnih društava koja su nam dostupna. Promene koje se dešavaju od sredine 18. veka ne traju dovoljno dugo da bi uticale bitno na razvoj arhetipskih struktura, nagonskih struktura niti su promene u stilu i kvalitetu života dovoljno velike da bi se desile transformacije u ontogenetskom, individualnom, psihičkom razvoju i stupnjevima. Tu leži česta greška prilikom tumačenja i traganja za smislom, čovek se ograniči i osvrne oko sebe uzimajući u obzir samo ono što se sada dešava oko njega i na taj način nesvesno uslovljava pristrasnost i grešku koja će ga zavesti i odvesit na pogrešan put traganja za suštinom svog postojanja.

Mlada osoba je do svoje 12., 13. ili 14. godine potpuno zavisna od svojih roditelja i od društva.

Stotinama hiljada godina je savremeni čovek, kada kažem savremeni mislim na homo sapiensa, do svoje 12., 13. ili 14. godine potpuno zavistan od svojih roditelja i društva. Zavisnost se ogleda u potpunoj nesposobnosti da preživi sam. Jako je zanimljivo da je čovek jedina životinja koja je evoluirala u smeru da je potpuno zavistan od alata koje stvara. To znači da čovek sam bez alata, odeće, vatre, sredstava za lov jednostavno ne može da preživi više od nekoliko dana. To važi za čoveka sada, važilo je i za ljude u praistoriji. Zbog ovakvih okolnosti kod čoveka se razvija psihologija zavisnosti. Ta psihologija zavisnosti je toliko prisutna, toliko jaka da je uticala na formiranje različitih psihičkih i neuroloških struktura koje podržavaju taj zavisnički i podržavajući međuodnos između deteta i majke.

Nameće se pitanje kako će mlada osoba uspeti da se oslobodi lanaca zavisnosti? Ti lanci se ogledaju u potrebi mlade osobe da bude prepoznata, da dobije potvrdu, dobije odobrenje, pohvalu, utehu… Kako se iščupati iz ove pozicije i postati odgovoran, samostalan, siguran i samodovoljan?

Odgovor odavno leži u obredima i ritualima koje sve kulture širom sveta praktikuju od pamtiveka.

Princip da dete mora da se suprotstavi i da se bori protiv enormne nepobedive sile kao što je zao Bog, je pojava koja se prožima kroz mnoge primitivne kulture.

U mnogim jednostavnim društvima postoje rituali koji služe da facilitiraju tranziciju iz infantilnosti u zrelo doba. Rituali sa maskama variraju u svojim temama i strukturama od zajednice do zajednice, ali je zajednička tema ta da se deca od malena uče da se plaše maski. Maske predstavljaju strašne Bogove koji su zapravo metafora za individualne strahove, društvo, socijalnu strukturu. Kada dođe vreme za ritual, odrasle osobe stavljaju maske i nastupaju veoma agresivno prema deci, napadajući ih. Deca se dovode u poziciju da misle da su životno ugrožena, da će Bog- maska okončati njihov život i faktički ih dovode u stanje bespomoćnosti, beznadežnosti i kraja. Deca pružaju otpor, bore se, te odrasla osoba polako popušta i dozvoljava da bude pobeđena. Nakon što dete ubije zlog Boga, nosilac maske je skida i stavlja tu istu masku detetu na glavu, u znak pobede i trijumfa nad svojim strahom.

Princip da dete mora da se suprotstavi i da se bori protiv enormne nepobedive sile kao što je zao Bog, je pojava koja se prožima kroz mnoge primitivne kulture.

Jako interesantan i brutalan ritual Okipa srećemo u indijanskom plemenu Mandan. Naime, kada dođe vreme za inicijaciju mladih muškaraca, grupa mladića se izdvoji i izoluje u mušku kolibu. Dečaci bivaju uskraćeni za hranu i vodu četiri dana. Ovako iscrpljeni i iznemogli kroz kožu leđa im se zarivaju kuke, a kroz listove se kače kuke o kojima vise bizamske glave. Zatim ih viseći samo na koži leđa bese o krovnu strukturu, da bi se bespomoćno ljuljali. Odrasli ljudi ih tako štapovima ljuljaju i guraju sve dok mladići ne izgube svest. Čim izgube svest spuštaju se sa kanapa na zemlju, odraslih ih hvataju pod ruku i zajedno sa njima dok ne povrate svest trče u krug.

Što se tiče mladića, oni smatraju da su umrli i ponovo oživeli. Ono zavisno, infantilno i nezrelo u njima je ovim ritualom okončano i umrlo a ponovnim rađanjem se javljaju nove strukture odgovornosti, požrtvovanosti i spremnosti da se odigra muška uloga u okviru Mandan plemena. Inače, pleme Mandan i njihovi muškarci su važili za neustrašive ratnike, bez straha od smrti.

Ono što nas uče rituali inicijacije i mitovi o herojima jeste da se urođena zavisnost od roditelja i društva ne može prevazići spontano, već je neophodno da svako za sebe krene putem heroja i uđe u opasnost, sopstveni ritual i pobedi  nadaleko nadmoćnijeg Boga. Da bi čovek ušao u ovu bitku, mora da bude spreman da izgubi sopstveni život. Želja za novim životom mora da bude jača od straha od smrti.

 

(Visited 336 times, 1 visits today)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *