Često se u literaturi povlači linija između adaptivnog straha i anksioznosti. Adaptivni strah odnosi na konkretan spoljašnji objekat ili situaciju, njegov smisao je da mobiliše energiju i priprema organizam za zaštitu kroz borbu ili bekstvo. Anksioznost takođe dovodi organizam u stanje uzbune, ali umesto pripreme za adaptivno reagovanje, ona ga parališe, kreirajući doživljaj bespomoćnosti i nezaštićenosti. Stoga anksioznost predstavlja neadaptivni strah, međutim – da li je oduvek bilo tako?
Anksioznost se definiše kao strah od neodređene opasnosti u budućnosti, praćen kognitivnim smetnjama, izbegavajućim ponašanjem, te burnim telesnim simptomima. Anksioznost se može javiti u različitim oblicima, a jedan od njih je generalizovani anksiozni poremećaj (GAP). GAP podrazumeva prenaglašenu zabrinutost koja nije u skladu sa intenzitetom, trajanjem ili učestalošću iščekivanog događaja, stvarnoj verovatnoći da se taj nepovoljni događaj desi ili posledicama koje on može ostaviti. Pored razdražljivosti i napetosti, najizraženija smetnja je upravo briga koja se odnosi na sopstveno zdravlje ili zdravlje bližnjih, na uspeh u školi ili fakultetu, posao i finansije, na porodične odnose, sigurnost… Ovo stanje traj šest ili više meseci, a pritom se fokus zabrinutosti može premeštati sa jedne teme na drugu.
Iako na prvi pogled sadržaji u okviru GAP-a mogu nalikovati svakodnevnim brigama sa kojima se svaki pojedinac povremeno suočava, ove brige su dugotrajnije, intenzivnije, osoba ima teškoće da ih kontroliše i nije u mogućnosti da se opusti. Takođe, ova zabrinutost crpi puno vremena i energije, odražava se na svakodnevno funkcionisanje, a osoba proživljava intenzivnu patnju.
Prema teoriji geštalt terapije, uzbuđenje i anksioznost satkani su od iste energije. Anksioznost je uzbuđenje koje ne nailazi na podršku, kome je oduzet vazduh, a sva mobilisana energija ostaje zaključana u telu – otuda sve telesne smetnje. Ali otkuda ovo sasecanje uzbuđenja?
Kada bi uzbuđenje nailazilo na odgovarajuću podršku, mogli bismo osetiti čitav spektar osećanja. Međutim, nekada i negde naučili smo da je opasno imati određena osećanja ili potrebe, da je potrebno smanjiti uzbuđenje, kako bismo se od te opasnosti zaštitili. U nekom kontekstu, taj grč bio je najbolje moguće rešenje našeg organizma za nepovoljne uslove u kojima se našao. Međutim, danas kada ti problemi ne postoje u ovde i sada, ili za čije predvlavanje sada na raspolaganju imamo i bolja rešenja, sasecanje uzbuđenja prestalo je biti adaptivno. Naprotiv, postaje smetnja i kreira uznemirenost bez realne opasnosti ovde i sada.
Generalizovana anksioznost polazi iz pokušaja organizma da prevaziđe neizvesnost, iz nastojanja da obezbedi doživljaj predvidivosti u ime gubitka otvorenosti za sve ono što se dešava u ovde i sada. ,,Ako očekujem da će se desiti nešto loše u budućnosti, dovodim sebe u stanje za preživljavanje i tako se osećam pripremljenije za ono što sledi. Jer verujem da to što budućnost nosi mora biti neprijatno’’. Anksioznost znači alertnost, signal koji nam kazuje da nešto nije u redu. Sva briga koja sada i ovde može izgledati bezrazložno ili prenaglašeno, nekada i negde imala je smisla. Nekada i negde obezbeđivala je opstanak.
U isto vreme, sva sirova energija osećanja, potreba, želja koja je sasečena ostaje da struji kroz telo, ne prelazeći sa fiziološkog na psihološki nivo. Odatle razdražljivost, napetost, nemir, problemi sa disanjem, sa snom, svi simptomi koje kreira prenadraženi vegetativni nervni sistem. U geštalt terapiji, između ostalog, gledamo sa klijentom u to zaustavljeno uzbuđenje koje kreira anksioznost, podržavajući ga i dozvoljavajući mu da opet postane aktivno. Možemo proveravati sa klijentom kako to uzbuđenje izgleda, kako ga oseća u svom telu, bez žurbe da ga imenujemo. Potom istražujemo – da li je to uvek anksioznost? Da li je možda radoznalost, iščekivanje koje nije nužno neprijatno? I onda podržavamo to uzbuđenje.
Literatura
Američka psihijatrijska udruga. (2014). Dijagnostički i statistički priručnik za duševne poremećaje, peto izdanje (DSM-5). Naklada Slap.
Clarkson, P. (1989). Gestalt Counseling in Action. Sage Publication
Dreitzel, H. P. (2010). Gestalt and Process: Clinical Diagnosis in Gestalt Therapy – A Field Guide. EHP
Golubović, G. (2008). Opšta psihopatologija. Unigraf
Golubović, G. (2011). Psihijatrija za psihologe. Unigraf
Marić, J. (2001). Klinička psihijatrija. Megraf
Miller, M. V. & Frank, R. (2021). Feel yourself, respect what you’re feeling. Predavanje iz Teorije i metodologije geštalt terapije. EAPTI SEB.
Opačić, S. (2022a). Shvatanje psihopatologije u savremenoj geštalt terapiji. Predavanje iz Teorije i metodologije geštalt terapije. EAPTI SEB.
Opačić, S. (2022b). Anksioznost i panični poremećaji. Predavanje iz Teorije i metodologije geštalt terapije. EAPTI SEB.
Pecotić, L. (2016). Anksioznost, krivica, stid. Predavanje iz Teorije i metodologije geštalt terapije. EAPTI SEB.
Pecotić, L. (2021). Teorija promene. Predavanje iz Teorije i metodologije geštalt terapije. EAPTI SEB.
Perls, F., Hefferline, R.F., & Goodman, P. (1951). Gestalt Therapy, Excitement and Growth in the Human Personality. Gestalt Journal Press.
Pješčić, M. (2021). Sistemi podrške. Predavanje iz Teorije i metodologije geštalt terapije. EAPTI SEB.
Robine, J-M. (2013). Anxiety Within the Situation: Disturbances of Gestalt Construction. In G. Francesetti, M. Gecele & J. Roubal (Eds). Gestalt Therapy in Clinical Practice: From Psychopathology to Aestethics of Contact (479-493). Franco Angeli.
Photo by Engin Akyurt: https://www.pexels.com/photo/woman-wearing-black-camisole-3356489/
Piše Kristina Milićevič
