Kognitivne distorzije ili greške u mišljenju
su komponente kognitivne restrukturacije, što je naziv za jednu od najčešće upotrebljavanih tehnika u svim psihoterapijskim pravcima. Terapeuti se uglavnom trude da naprave i da potenciraju razliku među pravcima koje primenjuju, dok je činjenica da psihoterapijski pravci imaju mnogo više zajedničkog i da se baziraju na fundamentalnim i univerzalnim principima iz kojih proizilaze tehnike.
Zato je kognitivna restrukturacija (po bihevioralno-kognitivnoj terapiji) tehnika kojom se preispituju misli koje izazivaju negativne emocije.
U praksi to izgleda ovako: javi se misao,
“kada izadjem na terasu, kvrcnuće mi u glavi i skočiću da devetog sprata”. Ova misao kod osobe izazove užasan strah od ludila, gubitka kontrole. Preispitivanje ove misli se svodi na činjenicu da misao, pošto mi je pala na pamet, ne znači automatski da je ISTINITA. Zato je prvi korak da pronadjemo da li misao ima kognitivnu distorziju ili više kognitivnih distorzija.
Evo spiska najčešćih grešaka u mišljenju.
Crno belo mišljenje ili razmišljanje kroz kategorije, i to ne više kategorija nego samo kroz dve dijamtralno suprotne kategotije, pa tako crno – belo, ljubav – mržnja dobro – zlo su najčešće distorzije iz ove grupe. Suštinski, razmišljanje kroz kategorije je karaketeristika i tendencija ljudskog mozga, dok kategorije u prirodnom svetu više lice na tendencije ili rasprostranjenost kontiniuma. “Ako nisam dobio 10 znači da nisam dobro prošao na ispitu”.
Katrastorfiranje je greška u mišljenju, uzimanje u obzir najgore opcije: smrt, ludilo, gubljenje kotrole ili padanje u nesvest, a pritom ignorisanje realnijih opcija. “Od ovog paničnog napada ću dobiti infarkt”. Ovaj oblik mišljenja je jako čest kod panika, više o paničonm poremećaju pročitajte u ovom ČLANKU
Odbacivanje pozitivnih aspekata neke stvari je česta greška u mišljenju. Tako se osobe koje imaju ovaj problem susreću sa racionalizacijom i pronalaženjem izgovora zašto je nešto ispalo u redu, ali naravno da sledeći put neće biti tako. “Preživeo sam paniku, ali to je zato što sam imao tebe kao eventualnu pomoć”.
Fokusiranje na negativno je opet distorzija koja pojačava pesimistički stav, otežava funkcionisanje i našu sposobnost da se borimo sa negativnim mislima. “Šta ako se zbunim, ukočim ili šta ako ne uspem da kažem onako kako znam?”.
Preterana generalizacija ili uopaštavanje je donošenje odluka ili zaključaka na osnovu malog ili nedovoljnog broja činjenica. “Ovo ce preći u shizofreniju, šta ako se nastave moje opsesivne misli?”.
Skakanje u zaključak je greška u mišljenju koja se odnosi na donošenje zaključka na osnovu jednog dela dotične situacije. “Gleda me u oči, možda želi da se tuče”.
Čitanje misli je greša koju svi mi veoma često pravimo i zato upadamo u razne neprilike. Kako mi možemo da znamo šta se drugoj osobi mota po glavi? To je nemoguće i veoma opasno da činimo jer je veoma velika šansa da ćemo pogrešiti. “Znam da ona misli da sam nesposoban da zaradim novac”.
Proricanje budućnosti je greška iz koje proizlazi uverenje da tačno znamo šta će se desiti u budućnosti, kao da smo vidoviti i da imamo sposobnost predviđanja. “Ako odem do kafića, spopašće me tolika panika, da ću se ukočiti i opet završiti u hitnoj”.
Emocijonalno zaključivanje, veoma česta greška u mišljenju, koja nas dovodi u zabludu da ono što osećamo korelira ili je istina, po automatizmu. Može biti često stil mišljena kod egocentričnih i narcisoinih karaktera ili pratilac iste ove crte ličnosti. Veoma se teško menja i teško je suočiti pojedinca sa ovom greškom, u pravom smislu te reči. Ljudi vide grešu ali jednostavno nemaju kapaciteta da vide da je emotivno zaključivanje distrozija, već ovaj pogrešni stil doživljavaju ego sinoto, u skladu sa njima samima i sa spoljnim svetom.
Verovatno da težina ove greške proizilazi iz činjenice da paralelno sa ovim pogrešnim stilom koegzistira i dimenzija procenjivanja vrednosti samih stvari samo po dimenziji svidja mi se – ne svidja mi se, dok je dimenzija vrednovanja dobro – loše u tom slučaju potpuno nesvesna. “Zato sto mi je loše i ne osećam se dobro, može da se desi da poludim”.
Personifikacija, sve što drugi čine i govore je usmereno na mene samog, svet se, faktički, vrti oko mene. Prati osobe sa kompleksom niže vrednosti, ili uzbujale naduvane karaktere. “Sve one kritike i sugestije na sastanku, kolega je zapravo mislio i kritikovao mene”.
Treba ili mora su greške imperativa. Postavljati tako visoke ciljeve nije mudro niti funkcionalno, bolje ih je zameniti sa: potrudiću se. “Moram da dam sve od sebe”.
Etiketiranje je oblik greške u mišljenju gde se osobi, najčešće, lepi određena predrasuda ili neko umreženo mišljenje. “Naravno da je udarila kola kada je žensko”.
Više o primeni distorzija kroz tri pitanja pogledajte na video snimku i na mom youtbe kanalu.