Poštovani, klikom na dugme, potpuno anonimno, možete postaviti pitanje u vezi bilo koje teme koja
je vezana za psihoterapiju. Odgovaram u najkraćem mogućem roku (u glavnom u roku od 5min. do
60 min.).
(Visited 49,668 times, 2 visits today)
Online Psihoterapija
Online Psihoterapija
Poštovanje Zarko, javljam se jer sam očajna i izgubljena. Imam 20 godina, žensko sam, vec duzi niz godina imam panicne napade i opsesivne misli ( sta ako nekome nesto uradim i tako), moj problem je sledeci, upoznala sam novu prijateljicu prije par meseci, konkretno nikada nisam bila bliska s nekim od prijateljica , medjutim ona me previse grli, kad ksd uvati za ruku, iskreno to mi je mnogo cudno bilo,ali sam to prihvatila tako , medjutim meni su se naravno pocele javljati misli sta ako sad otkrijem ds mi se svidja isti spol, jos gore ta drugarica, onda sam pocelq opsesivno razmisljati o tome i istrazivati, desilo mi se onda da sam pocelq dobijati senzacije u stomaku za koje sam pomislila sta ako su oni ljubavni leptirici i u genitalijama pracenim lucenjem neke tecnosti i konstatno se razuverabam, jer to ne zelim i to je uzas, pocela sam izbegavati fizicki dodir, ali vec par noci ne spavam jer imam griznju savest sto uopste pomisljam na ovo i osecam se losom osobom i tesko mi je uopce komunicirati s tom prijateljicom. Oduvek su mi se svidjali muskarci,konkretno nisam imala nista ozbiljnije do sada ali su me seksualno privlacili. Konstatno se budim nocu, slabo spavam poslednjih dsna i gusi me u prsima radi toga, a samo zelim da budem normalna i da normalno zivim bez ovih misli. Molim Vas da mi kazete Vase misljenje i savet, kao i da li je moguce preispitivati ovo u kasnoj adolescenciji kao nedostatak muske paznje, jer ne zelim stvarno ds promenim orentaciju. Hvala
porpirlicno yvuci kako ga opisujete na opseivni poremecaj leybejskog karaktera.ako je to isitna a kroy psihtoerapiju moye da se utvrdi vi niste gej vec imate nametljive misli o tome .a strejt ste kao i do sada
Zasto mi se odbija objava?Slicna pitanja sam nasla pod anonimno,ali je kod mene samo malo drugacija situacija.Ponovicu opet,pa kako bude.Naime,dijagnostikovana je anksioznost,ne pijem lekove sem bromazepama po potrebi i uglavnom ga uzimam kad lose spavam.Sad imam dogovoreno druzenje i malo me nervoza hvata zbog toga,puno ljudi i sve,a ako odustanem,anksioznost je pobedila.Popicu bromazepam pre odlaska,ali me zanima kako sebi da pomognem?opet je dosao period gde legnem da spavam oko 11,obavezno se probudim oko 4-5,ako ne uspem da nastavim da spavam popijem bromazepam,jer budem nervozna sto sam budna.E sad da li je to zbog toga sto je blizu to druzenje ili zbog neceg drugog,ne znam.Samo me zanima kako ste se suocili sa strahovima i kako resavate ovakvo spavanje?Hvala svima.
postovana ne ynam yasto vam se odbija objava.ova je ok.
iylaganje i odlayenje u strah je prvi neophodni korak.kako vam to ide?
Poštovani Žarko, nedavno sam našla Vaš YouTube kanal i smatram da ste mi Vi više pomogli kroz videe, nego sve seanse na kojima sam bila kod drugih psihoterapeuta pa sam se zbog toga i odlučila da ovdje pišem jer trenutno finansijski nisam u mogućnosti da dolazim na psihoterapiju. Naime, imam 24 godine i posljednih 5-6 godina se borim sa anksioznošću. Dug period sam pokušavala sama, a zatim sam prije otprilike godinu dana potražila stručnu pomoć. Međutim, psiholog pri domu zdravlja mi nije nikako pomogao, a pokušala sam i privatno odlaziti na psihoterapiju međutim zaista nisam uspjela pronaći adekvatnog psihoterapeuta.
Ponekad mi se javljaju panični napadi, nekad prođe i nekoliko mjeseci bez ijednog napada, a nekad mi se znaju javiti i 2 u jednoj sedmici. Imam problem sa različitim strahovima, a prvenstveno strahom od smrti, zatim se bojim samoće generalno ne volim ostajati sama u stanu, spavati sama i slično, a kada se to desi umišljam razmičite loše scenarije, također strah me je da će se nešto loše desiti meni bliskim ljudima, te se često osjećam kao da sam na rubu i da ću poluditi, izgibiti kontrolu nad sobom, a tu su prisutne i crne ali i opsesvine misli zbog kojih se često osjećam odvratno u najmanju ruku i zbog kojih često osjećam strah da će one početi upravljati sa mnom i onim što pričam/ radim. Ponekad mi se javljaju i neke opsesivne radnje ili misli o nekim radnjama (ne znam kako tačno da to opišem), ali njima se većinom odupirem što dalje vodi do straha da im se jednog dana neću moći oduprijeti. Također, nekoliko puta sam iskusila derealizaciju i depersonalizaciju. Samopouzdanje mi je jako nisko i vrlo često se osjećam bezvrijedno i ne znam šta radim od svog života. Generalno jako puno razmišljam o svemu, realnim ali i nerealnim stvarima i situacijama i ne znam kako da prekinem taj krug. Problem koji me također muči su emocije. Posljednja psihoterapeutkinja mi je objasnila da sam u sklopu svog odbrambenog mehanizma i straha da ću biti povrijeđena “sakrivala” emocije od sebe i da se one sada automatski skrivaju i ne pokušavaju “izaći na površinu” pošto sam ih tako “naučila”, međutim kada sam je pitala kako to mogu popraviti nije mi znala odgovoriti. Da li biste mi Vi mogli dati bilo kakav prijedlog na koji bih način mogla otkloniti ili barem pokušati otkloniti tu emotivnu blokadu?
Zaista se izvinjavam na ovolikom tekstu ali Vas molim za bilo kakav savjet ili mišljenje jer ne znam gdje drugo da to potražim dok ne budem bila u mogućnosti finansirati psihoterapiju.
Unaprijed Vam hvala i srdačan pozdrav!
s obzirom da ste isli na psihoterpiaju videli ste da je to proces. ja moram mnogo da vas poznajem da bih mogo bilo sta da predlozim.
zato vas vracam na videe, pitajte konkretnija pitanja tamo i uvek mozete ucestvovati u live ili traziti neku temu.
Dobar dan Zarko,imam problem opisacu vam sve je pocelo sa opsesivnim mislima i ritualima koji su ostavili posledicu da sam upao u nekakvo stanje kao da sam zarobljen u svom umu,isto tako kao da sam izgubio identitet,na trenutke mi se desavalo da sam tu svestan sam trenutka i u sekundi kao da ceo nestanem i tako ostanem u tom stanju kako da se fokusiram na sadasnji trenutak,hvala unapred.
da li imate pitanje?
Postovani, dobar dan.
Zelela bih da mi ukratko kazete da li je ovo sto mi se desava prolazno, jako sam zbunjena. Imam 27 godina. U vezi sam 12 godina, imali smo nekoliko prekida, ali na kraju se uvek pomirimo. Kada sam se vratila sa studija (pre 3 god i to nisam imala u planu) u rodni grad, tu zivi i partner, vratila sam se sa 3 nepolozena ispita, odmah sam polozila 2 ispita, ostao mi je jedan koji i dan danas nisam polozila zato sto se nisam posvetila maksimalno, a i dugo vremena mi je trebalo da osvestim da sam se vratila u rodni grad i da se ne vracam nazad. Od tog trenutka, ubrzo me je partner verio, ubrzo smo poceli i da zivimo zajedno, od veridbe evo vec 3 godine. Za sve to vreme (do pre nekoliko meseci) radila sam u jednoj firmi full time, nekad i po 7 dana, sada tamo radim 2 dana nedeljno pored toga nista, pocela sam skoro da spremam ispit za junski rok, ali sam zbog nekih okolnosti opet prestala sa ucenjem.Tri godine zivim zivot kao da nikad nisam studirala, svadjam se ponekad sa roditeljima koji su mi omogucili studiranje, jer im je zao da sve to bacim u vodu i otac cesto sebe krivi sto mi je dozvolio da pocnem zivot sa verenikom, a fakultet ni stalan posao nemam, nisam se osamostalila. 3 godine stagniram na svom profesionalnom planu i zivotnom. Iako sam radila u toj firmi radila sam bez prijave, nemam dan radnog staza, ispit polozila nisam, veza ide nekako, ali sam jako nezadovoljna u istoj. Cesto me partnerovi roditelji ispituju jel radim, koliko zaradjujem, jao malo kako cete vi ovo kako cete ono, nalaze mi neke poslove, te sam ja zbog toga sebe dovela u stanje da se osecam bezvredno. Moram da naglasim iako sam nezdovoljna sobom uvek nadjem snage da se druzim, izadjem, smejem, radim stvari koje volim, odmaram, idem kod roditelja, pomazem njima oko kuce, nisam u situaciji da sam depresivna po pitanju okoline, znaci funkcionisem, svesna sam da sam se ususkala u ovoj vezi iako mi vise ne prija. Kad se vratim u stan gde zivim sa partnerom ja totalno psihicki padnem. Partner je dobar prema meni, ali iz razgovara sam shvatila da je u komfor zoni. Kada se ja pozalim na nesto on kaze da je to zivot i da on nema vremena da razmislja o tome, da preterujem, da se premisljam koji put po pitanju nas, da mu nije jasno sto se preispitujem verio me, zivimo zajedno, sad je kupio i kucu. Pitam se da li ja gresim ili on nema taj problem preispitivanja jer je njemu dobro ima posao, ima nekog ko ga ceka kuci, ide nekom njemu lepom putanjom. A ja vise ne znam da li ovo stvarno zelim. Prvo sto mi je krivo sto ja stagniram maksimalno, niko nije kriv za to vec ja sama, ali opet ne znam zasto ne mogu da se pokrenem maksimalno po tom pitanju. Sto se tice veze, u vezi mi fale neke sitnice, svaki dan mi je sa njim isti. Decu nemamo, vise mi je muka da idemo i kod prijatelja koji imaju decu jer stalno jedno te isto pitaju Kada cete vi? Decu odlazemo dok se ja ne zaposlim. Sada je verenik kupio kucu, za koju nemamo novac da renoviramo, sve stoji. Pitam se nekad da li sve stoji zbog mene jer sam ja totalno nesnadjena, tj nemam stalan posao i da li je moja situacija kriva sto nemamo decu. Za sebe priznajem da sam jako nezadovoljna sobom jer sam ocekivala vise od sebe, ali gledam da to moji ljudi ne osete, uvek gledam da budem tu za njih, da se podruzim, zabavim, mislim na sve. Moj i partnerov dan je svaki put isti. Nemamo neke aktivnosti, on dodje sa posla, malo posedimo, ubzro padne mrak on gleda tv, ja se vrtim po stanu ili odem do mojih, sa drugaricom napolje i kada se vratim u stan samo mi se slosi od iste atmosfere svaki dan. Ziva sam vatra na neki nacin, a partner je s godinama sve mirniji, ponekad kad nesto kazem ili uradim gleda me kao budalu ili kaze ne direktno nego izmdju redova da imam 27 godina i da ja treba da budem zena, a ne devojka i da neke stvari vise ne idu, da ne prilice (na to mislim kad kazem da bih volela da odemo na neki festival ili da izadjemo i provedemo kad cemo ako necemo sad) Pocela sam na neki nacin da bezim i iz stana, ne stalno, jer mi je stvarno dosadno, a kazem ako se pozalim na nas odnos onda me dovede automatski u situaciju da ja pomislim da stvarno preterujem i da nisam u pravu. Vise mi ne smeta moje preterano razmisljanje po pitanju sebe koliko mi je dosadio ovaj nacin zivota sa partnerom. Uvek sve pravdam, njegovo ponasanje, sve sve time sto se ja ne pomeram sa tacke i tako svaki put. Raskinula bih i pokusala sve ispocetka sa sobom, da se sredim, da vidim ko sam sta sam i sta stvarno zelim, a isto tako me je i strah. Pitam se kako je moguce da sam ja ovoliko nezadovoljna nasim nacinom zivota, a njemu je dobro. Zelim da se sredim, da polozim ispit i nadjem posao na duze staze, da zivim zivot, jer sve ovo do sad mi je na neki nacin prezivljavanje, zelim da prodisem. Moje pitanje je da li je moguce da me mozda ovaj odnos, navika i rutina guse i ne mogu da se izdignem zbog toga, ususkala sam se, sigurna zona ili je problem dublje prirode u meni? Hvala unapred na odgovoru.
bilo bi potpuno naivno da mogu da vas saverujem samo nakon ovog napisanog, generalno odluka i posledice su na vama. morate sami da prosudite odlucite, da li me ni lici da vas je onotinija pritisla ,da , da li to znaci izaci iz odnosa ne mora nuzno.ali to je pitanj e za psihoterapijski proces koji traje i traje i onda upoznate karakter i problem neciji, tek tada bih mozda mogao da vas posavetujem. jer u sustini psihoterapija koom se ja bavim nisu u pitanju saveti.
Muž ima psihoorganski poremećaj, nakon operacije AVM malformacije na mozgu, a pre toga je imao pucanje te malformacije i 2/3 mozga je bilo u krvi. Oporavak je odličan, prošlo je 7 meseci, on hoda, priča, sam se stara o sebi, ali ima problem kratkog pamćenja i u neki trenucima meša javu sa filmovima, prošlost i sadašnjost. Kažu da godinu dana treba da se to sve vrati u normalu, ako se ne vrati za 12 meseci, neće se nikada vratiti.
Ne treba meni pomoć za njega, realno, već za sebe. Hvatam se, kako sve manje imam strpljenja za te njegove ispade… Inače sam smirena osoba, ali verovatno, svi ti stresovi dugo traju. Sada je sve na meni, pa je pritisak veliki, posao, kuća, deca, roditelji, svekrva… Sve!
Postoji li način da ja to prevazidjem, lakše, bezbolnije…
Hvala!
Mislim da postoji i onratite se za pomoc mojim kolegama na kabinetagora@gmail.com http://www.kabinetagora.rs
Postovani zarko imam pitanje,imam 24 godine ljudi mi jednostavno ne prijaju,nemam drustvo nemam devojku,to mi ne smeta imam posao posle posla vreme provodim u prirodi,volim da setam psa vozim biciklu,da li je po vama to normalan zivot ako vreme uglavnom malo provodim sa ljudima.
apsolutno u redu i uzivajte u zivotu 🙂
имао сам јаку деперсонализацију и анкциозност и деперсонализацију али магично нестали.Али из дана у дан се осећам чудно буквално се забуљим у једну тачку из чиста мира и не мислим ниочему и оно што се десило пре 6 сати имам осећај као да се никада није десило или као да је било пре 10 дана и кад покушавам да се сетим нечега осећам се као да тражим кроз маглу неку
da li imate neko pitanje?
Pozdrav, imam 20g zensko, imam prob s napadima panike i OKP, konkretno do sada su mi s e uvijek svidjali muskarci,medjuzim prije par godina sam imala OKP fazu sta ako sam gej, skoro sam se prisjetila te faze i imam novu prijateljicu koja je sa mbom postala bliska , i ja izbjegavam svaki fizički kontakt, poznavala sam je i prije ali naravno nisu mi takve ideje padale napamet( dok se nisam prisjetila ovih misli) Medjutim mislim da mi se javljaju lazne seksualne senzacije koje ja ne zelim i zelim da vas pitam da li je moguce da se odjednom promijeni orjentacija i kako da postupam povodom ovog problema.hvala
moja preporuka psihoterpaija, to ej najefikasniji način da se reši vaš problem,ako ste zainteresovani za uživo ili online rad mogu vas usmeriti na vrhunske terapeute
Poštovanje Žarko. Imam 33 godine i nikad nisam imao djevojku. U svim područjima života sam ostvaren (imam par prijatelja, posao, roditelje, hobije). Kad sam bio mlađi meni je velik problem predstavljao prilazak djevojci, bojao sam se odbijanja i sramoćenja. Danas probleme sa prilaskom više nemam ali imam sa bliskošću i nemogućnosti da ostvarim neki odnos. Dugo sam odgađao svoj problem, ali sada me ozbiljno počinje plašiti pomisao da ću ostati sam ili još gore da imam neki poremećaj (fobiju) za koju nisam ni svjestan npr. genofobija. Moje pitanje glasi, savjetujete li mi psihoterapiju i može li se moj problem riješiti? Želim živjeti normalno, osnovati obitelj i ne ostati sam. Unaprijed hvala.
verujem da psihoterapija moze da pomogne, samo je bitno da nadjete dobrog terapeuta koj ina kako da pomogne. da ne bude sarlatan. ako treba preporuka tu sam pa cu vas usmeriti
Živim u BiH tako da ovdje zaista ne znam kome se obratiti. I sami kažete svako se deklarira kao psihoterapeut i ima puno šarlatana.
moja preporuka da se javite mojim kolegama, provereno odilcni http://www.kabinetagora.rs