3,423 thoughts on “Postavite pitanje

  • September 7, 2021 at 7:49 pm
    Permalink

    Pozdrav moje postovanje. Imam jedan problem,naime lecim se od Epilepsije i imam visok pritisak pre nesto vise od mesec dana izasao sam iz bolnice. Majka me je kao klinca o 13 godina ostavila,ponasala se samnom od tada kao da joj nisam sin uopste mi nije posvetila malo paznje,dok sam bio dve nedelje u bolnici majka me je svaki dan bila pozvala da vidi kako sam kao i baka i ujcevi sa majcine strane sa kojima nisam bio bas u dobrim odnosima kao ni sa mojom tetkom koja nije dolazila da poseti njenu majku koja lezi u krevetu koja je operisana ima 5 godina od kako je operisana… Tada svi oni dok sam u bolnici bio bilo im je zao mene pa stalno me zivkali… Inace ja pre toga stalno sam bio ljut,besan,nervozan svaki dan proveo sam u plakanju,nisam nigde dve godine izasao iz kuce samo za kompom sedeo sam zbog toga sto sam bio nepostovan od strane majke i tetke zalio sam samog sebe svaki dan sam govorio kako me majka iz koje sam izasao ne postuje a kamoli tetka i kako cu ja sam sebi skratiti muke (naravno bio sam svestan da ovo sve sto ja radim i sto ja razmisljam nije normalno) dok nisam jedno jutro pao i nisu me moji mogli probuditi a kukao sam i vristao da se cela bolnica bila podigla na noge… tako da izasao sam ja iz bolnice nadaoo sam se da ce mi zivot biti malo bolji tj. da ce mi biti malo postovaniji od strane majke i tetke kada ono isto se tako ponasaju kao i pre… ja se ponovo tako ponasam samo sto ja sada ne nerviram se,nisam besan itd ali tuzan sam i skoro svaki dan provodim u suzama i plakanju jedno dva tri dana radim,pokusavam sebe da nateram da ne mislim o njima da gledam svoj zivot itd kada ponovo cetvrti dan ponovo taj “napad” o njma me rastuzi,placem kao neko dete (inace 25 godina imam) tesko mi je,imam osecaj kao da ce mi glava puci… kakav ste bi mi vi savet dali i kako mogu se izboriti sa tim da vise me o njima ne zanima? Hvala.

    Reply
    • September 7, 2021 at 8:35 pm
      Permalink

      Poatovani ta panja ce trajati ali probajte da se okrenetecradu, sticanju nekoj karijeri koja ce vas osamostaliti i otvoriti vrata da krenete dalje

      Reply
  • September 6, 2021 at 5:56 pm
    Permalink

    Muž mi je umro pre dva meseca.
    Ćerka(15)i ja smo to jako loše prihvatile.
    Mi pričamo, borimo se da budemo jake ali onda na sitnici puknemo. Posvadjamo se…koji je Vaš savet? Kako da profunkcionišemo približno normalno…kako da prevazidjemo ovu bol…

    Reply
    • September 6, 2021 at 6:02 pm
      Permalink

      postovana
      profuncionisati je samo prezultat dugotrajnog ispravnog rada i saradnje, tako da vi pricate o konacnom cilju a na zalost, zbog uzasa koji vam se deiso vi se nalazite na samom pocetku. prvo strpljene i tolerancija je nesto sto treba da trenirate.
      takodje morate sacekati da prodjete kroz sve faze tuge koju ste na zalsot tek zapoceli. ako imate potrebu za konkretnijim i pragmaticnijim savetima pisite na kabinetagora@gmail.com i trazite online termin

      Reply
    • September 6, 2021 at 11:36 pm
      Permalink

      Pre 2 godine, moje dete je dobilo Dmtip1, ja sam tad bila u poprilično teskom stanju psihickom, sto zbog njegovog ne prihvatanja bolesti sto zbog mog straha, oko godinu dana kasnije sam i sebe i njega dovela na prihvatljiv nacin funkcionisanja. Mada ja u poslednje vreme imam tako veliki osecaj teskobe, non stop brinem, u konstantnom stresu sam, sto pocinje da mi se odrazava i fizicki (bol u grudima, tenzija u stomaku). Pokusavam na razne načine da relaksiram sebe, ali ti osecaji non stop idu samnom, ne mogu da se opustim ni u jednom trenutku. Dete je sad krenulo u prvi razred, a ja svo vreme koje je u skoli provedem u strepnji dal ce dan proci dobro.

      Reply
      • September 7, 2021 at 8:37 pm
        Permalink

        Postovana ako ste zainteresovani mogu vas usmereni na terapeute koji rade online i mislim da bi vam puno pomogli na tom lebdecem strahu

        Reply
  • September 5, 2021 at 11:27 am
    Permalink

    Zdravo, pijem eliceju 4 dana, imam glavobolju, mucninu, ponekad nemir I nesanici, isto I helex, dali su to nezeljeni efekti leka

    Reply
    • September 5, 2021 at 12:15 pm
      Permalink

      Na zalost ja sam psiholog to je pitanje za psihijatra

      Reply
  • September 2, 2021 at 6:30 pm
    Permalink

    Postovana, moj problem je sledeci. Imam cerku od 15 godina koja je uvek bila stidljiva, povucena i pomalo nesigurna u sebe. Stalno pricam sa njom i trudim se da podignem to njeno samopouzdanje, ali mi ocigledno ne ide. E sad, juce je krenula u srednju skolu, vece pre toga je preplakala od treme( sto u neku ruku razumem, novo drustvo, profesori..), hoce li naci prijatelje, hoce li se snaci itd. Posto joj je skola udaljena nekih sat vremena pesaka predlozila sam joj da ide autobusom. E tu je opet problem. Kaze da ne voli da se vozi istim, ali ja znam da je tu opet problem njena stidljivost i nesnalazljivost. Postala je i otresita u kominikaciji sa nama ukucanima…Ja znam da je to tinejdzerski period, ali htela sam da cujem i Vase misljenje. Hvala Vam unapred.

    Reply
  • September 1, 2021 at 10:41 pm
    Permalink

    Dobro vece. Imam neki strah u meni kad budem sama kuci, kao da cu da se onesvestim, umrem, nesto lose da mi se desi. Lupanje u grudima, vrtoglavicu i strah. Desava mi se kad sam sama k a o da nece imati ko da mi ukaze pomoc

    Reply
    • September 2, 2021 at 7:35 am
      Permalink

      postovanje
      to je veoma csto sastavni deo anksioyno panicnog poremeca i iz spektera je nece imati ko da mi pomogne bespomoćnost. to seleci kroz psihoterapiju ako ste zainteresovani za online raf pisite

      Reply
  • August 31, 2021 at 5:53 pm
    Permalink

    Imam 15 godina i imam dijagnostikovanu anksioznost. 2 godine zbog korone nisam išla na psihoterapiju i imam zakazano tek za par nedelja. Već skoro 2 nedelje se osećam užasno nemam apetit,stlano lupanje srca i visok puls, napadi panike, osećaj tuge . Može li neki način da se opustim i prevaziđem ovaj period. To jest da preživim do terapije.Hvala unapred.
    P. S. Bila sam kod pedijatra i vadila krv i sve je fizički sa mnom u redu.

    Reply
      • September 1, 2021 at 1:39 pm
        Permalink

        Zdravo, javila mi se čudna misao da ako želim da postanem dobro moram da postanem neko drugi tj. Da postanem neka druga osoba koju poznajem , to je sasvim nemoguće i ja osjećam strah od takve misli. Je li ovo OKP ili je ipak shizo?

        Reply
  • August 31, 2021 at 2:37 pm
    Permalink

    Poštovanje imam problema jer analiziram sve stvari koje čujem i hipohondar sam, te poseban strah od shizofrenije i stalno čitam simptome te ih vrtim po glavi i pokusavanjem da se razuvjerim, strah me jos vise obuzima kad čitam. Nisam u mogućnosti da idem psihijatru, da li mogu nekako sama sebi pomoći? Hvala

    Reply
    • August 31, 2021 at 4:20 pm
      Permalink

      Postovanje nadjite moj youtube kanal ima stotinak videa i svi su usmereni pomoci i samopomoci

      Reply
  • August 31, 2021 at 2:37 pm
    Permalink

    Poštovanje imam problema jer analiziram sve stvari koje čujem i hipohondar sam, te poseban strah od shizofrenije i stalno čitam simptome te ih vrtim po glavi i pokusavanjem da se razuvjerim, strah me jos vise obuzima kad čitam. Nisam u mogućnosti da idem psihijatru, da li mogu nekako sama sebi pomoći? Hvala

    Reply
  • August 29, 2021 at 4:25 pm
    Permalink

    Poštovanje. Imam problem koji vučem sa sobom već jako dugo i osećam se kao da mi nema spasa. Pre četiri godine sam izašla sa verenikom i društvom (inače sam anskiozna i izbegavam socijalna okupljanja) i konzumirala sam određenu količinu alkohola. Inače retko pijem i ne uživam preterano u alkoholu. Isprva je sve bilo ok, ali nekih 6-7 dana nakon te večeri osetila sam kao da se desilo nešto jako loše, ali nisam se mogla setiti šta je u pitanju. Premotavala sam film u glavi X puta u nadi da ću se setiti nečega. U početku nisam mogla, ali što više sam se fokusirala na to da otkrijem šta se to desilo, neki fragmenti memorije su dolazili koji su mi pomagali da “složim kockice”. Prisećala sam se nedeljama. Te stvari kojih sam se setila (ne znam da li su se stvarno dogodile) su protiv mojih moralnih uverenja. Ja sam nekako naučila da živim sa tim i prihvatila sam činjenicu da su se te stvari možda (ili možda ne) dogodile. Da napomenem da su ta “sećanja” bila jako stvarna i dolazila u formi nekih flešbekova. Nisam konzumirala alkohol naredne dve godine. Kada sam ga konzumirala naredni put (u socijalnom okruženju), desila se ista stvar. Probudila sam se ujutru, javila se nekontrolisana anskioznost kao da se nešto loše desilo, ali opet nisam znala šta. Ponovo sam ulagala prekomerne napore da se setim, premotavala film u glavi, zvala ljude koji su bili sa mnom da vidim da li nešto znaju i tome slično. Koliko god da sam dokaza dobila, to nije bilo dovoljno jer mi je nešto govorilo da nastavim da kopam da bih došla do odgovora.

    Dakle, kada god konzumiram alkohol u socijalnom okruženju, desi mi se da se par dana nakon toga pitam “šta ako se nešto loše desilo te večeri” Nakon toga, obično se javi misao “šta ako si neprimereno pričala sa drugim muškarcem”. Odatle, misao postaje sve gora i gora. I od “ne sećam se da sam uradila bilo šta loše” dođem do “uradila sam strašne, neoprostive stvari i ovo će imati užasne posledice na moju budućnost”. Memorija koja je bila u magli, vremenom postaje jasna i detaljna. Šta nije u redu sa mnom? Da li moj mozak blokira nešto traumatično ili stvara lažna sećanja?

    Reply
    • August 29, 2021 at 5:10 pm
      Permalink

      to bi moralo da se kroz psihoterapijski razgovor vidi o cem use radi, nemoguce je da vam sad kazem sta je problem. ako ste zainteresovani pisite dacu vam mail za online psihoterapeuta

      Reply
  • August 29, 2021 at 12:29 pm
    Permalink

    Poštovani,
    Imam jedan problem u ljubavi, nije toliko ozbiljan i samo mi treba savet.
    Zaljubljen sam u jednu devojku 4 godine, mislim da su osećanja čak i postala veća od toga. Ona mene sa druge strane, gleda kao jednog od najboljih prijatelja. Priznao sam joj svoja osećanja i ona je rekla da bi bilo najbolje da ne pričamo više jer to zaista nije očekivala a i ne oseća isto to. Međutim 10 dana kasnije mi se javila i rekla da joj je stalo do mene kao prijatelja i da ne želi da prekinemo komunikaciju. Ja sam pristao, ali evo prošlo je 8 meseci od tada i moja osećanja ne nestaju. Bio sam u vezi mesec dana sa drugom devojkom, ali to prosto nije to, ne želim drugu devojku želim nju, i strašno sam ljubomoran kad ona meni priča o drugim muškarcima ali uspevam da sakrijem to. Međutim ne osećam se dobro zbog toga… Smeta mi i ne prija mi, i trošim mnogo vremena razmišljajući o tome. I sad je moje pitanje da li da nastavim da trpim to, tj. hoće li me eventualno proći ili ću zaista morati da prekinem svaki odnos sa osobom do koje mi je tako stalo da bi mi bilo bolje i da bih prestao da mislim o tome. Mi smo inače stvarno jako dobri jedno prema drugom, družimo se, šalimo se na njen i moj račun, čujemo se često, i zaista ne želim da je izbacim iz života, samo me zanima jel to zaista jedini izlaz…

    Reply

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *