Poštovani, klikom na dugme, potpuno anonimno, možete postaviti pitanje u vezi bilo koje teme koja
je vezana za psihoterapiju. Odgovaram u najkraćem mogućem roku (u glavnom u roku od 5min. do
60 min.).
(Visited 59,728 times, 11 visits today)
Online Psihoterapija
Online Psihoterapija
Poštovani, treba mi jedan savet od vas. Naime, imam 35 godina i već godinu dana idem na psihoterapiju. Ne znam koja je dijagnoza, ali samo znam da mi je sve lošije i lošije. Evo o čemu se radi:
Bolujem i od migrena i od tenzionih glavobolja. Prema lekarima kod kojih sam bio jedan od uzročnika čestih napada (preko 10 mesečno) su moji psihički problemi, i preporučen mi je psiholog. Pre godinu dana sam našao psihologa i počeo sa njim da radim. Kakvo god da mi je bilo stanje kad sam krenuo na terapiju, bar sam imao neki svoj mir. Nakon razgovora najpre smo došli do zaključka da sam ja učauren, da imam neke blokade u sebi, koje me štite da ne budem povređen i da me zato drže u toj takozvanoj čauri, da me zaštite. Bukvalno su me izolovali od života, život mi se sveo na posao-kuća i to je to. Nikad nisam negde otputovao, nisam naučio da plivam, da vozim auto, da skijam i mnoge druge stvari koje rade normalni ljudi. Na samu pomisao da bilo šta od ovoga uradim, počinjem da se znojim, u glavi mi se pojavljuju sve negativne slike i misli, da ću da se udavim, da ću da udarim nekoga automobilom itd. Sa ljudima, a posebno sa ženama je još veći problem. Trenutno imam nekih par drugara, nijednu drugaricu. I ti drugari nisu oni kojima možeš da se poveriš, koji su tu za tebe, i koji bi da ti pomognu. Evo za ovu Novu godinu, niko me nije ni zvao da proslavimo zajedno. Ne zovu me uveče da izađemo na piće. a kad ja pozovem da izađemo kažu da su zauzeti. Druženje se svodi na kafe u toku dana i to je to. U mom životu trenutno nemam nijedan zdrav odnos sa bilo kim, a još manje nečiju podršku- Što se tiče žena, tu je slika još crnja. Nemam ni devojku ni drugaricu. Problem je kad su te neke socijalne situacije, ja se stalno negde sklanjam i bežim. Ili ako sednem manje više ćutim (ona neprijatna tišina), jer mi u glavi bukvalno rupa, ne znam šta da kažem, ali zato posle pola sata mi dođe 10 stvari koje sam onda trebao i mogao da kažem. Ne idem na proslave, ili ako baš moram da odem zalepim se za stolicu i ne puštam. Tenkovi da prolaze ne bi ustao. A još da priđem nekoj devojci, katastrofa. Kad mi neko samo spomene devojku ili kaže da mi sredi sastanak, to je kolaps sistema, mozak bombarduje, bukvalno hoće da pregreje, srce hoće da iskoči, znojenje kao da sam izložen 40 stepeni napolju, noge se odseku. Katastrofa. Najgore je što ne znam čega se plašim da priđem. Nikad nisam ni prišao devojci, niti sam bio odbijen, pa zašto bi me odbijanje plašilo. Nekad mislim da me je više strah da će da pristane nego da će da me odbije i šta posle da radim. Opet, dešava mi se i to da nisam prisutan tu, a ne znam gde sam. Bukvalno idem gradom razmišljam o problemima, ne primećujem ništa i nikog oko sebe, i odjednom se pitam kako sam ja došao ovde. Dok vozim biciklo još je gore, bukvalno kao da nisam tu. Dosad sam se već nekoliko puta kao rezultat toga zakucao u vozila i to parkirana. Ne znam tačno gde sam, ali znam da nisam tu u tom trenutku. Radili smo vežbe za opuštanje, gde treba da se povežem sa sobom, ja apsolutno ništa ne osećam ni u grudima, nogama, stomaku niti bilo kom drugom delu tela. Zatim vežbe da pokušam da se nekako isključim skroz i da ne razmišljam ni o čemu. nažalost mozak me toliko bombarduje sa mislima bez prestanka, da nijedna meditacija, opuštajuća muzika ili bilo koja druga muzika mi ne dopušta da se bar malo odmorim i opustim. Onda smo došli do zaključka (više on nego ja) da imam glasove u glavi. Više od 10 od kojih svaki glas ima neku drugu ideju i svi su u svađi sa sobom. Ali zajedničko im je to da svi oni hoće da žive normalan život i mene krive da im ne dam, jer postavljam blokade- Nakon toga smo došli do zaključka da ti glasovi meni prete da neću dočekati 2024 godinu, a s obzirom da kada sam skoro odlutao prilikom skorije vožnje bicikla, umalo me nije kamion udario, jasno je da i to nije isključeno. Pokušavao sa nekim videima sa afirmacijama, ništa ne pomaže. Stanem ispred ogledala i govorim, isti rezultat, nemam osećaj da govorim sebi, kao da izgovaram zidu. U glavi su mi samo negativne misli, ništa pozitivno. Novu godinu i ostale praznike ne da ne slavim, nego me uopšte ne interesuju. Upao sam u neki začarani krug i ne mogu da izađem. Samo pričam bez ikakvih rezultata. Ne mogu da se nateram na bilo kakvu akciju. Nemam nikakvih motiva. Onda dođemo do situacije gde mi terapeut kaže suprotstavi pozitivne misli negativnim. Ali ja ne mogu da se setim nijedne pozitivne misli. Pita kad si bio srećan, ja pojma nemam, ni moji roditelji se ne sećaju kad su me videli srećnog. Ispada da ja zajebavam, ali nažalost, stvarno se niti sećam, niti išta osećam iznutra. Samo mozak koji ne staje, i koji me stalno bombarduje jedno te isto, začarani krug. Onda idemo malim koracima ka većim, međutim i tu udarim u zid. Kaže idi sa nekim na bazen, sedi sa drugarom za auto, da se osetiš bezbedno, ja počnem da zovem drugare, niko ne može, nemaju vremena. I tu ništa. Sad se trenutno raspadam u sebi i ne znam gde više udaram. ne mogu više da izdržim. I da ne zaboravim, pored svega ovoga imam problem sa majkom koja prema mišljenju vašeg kolege gubi dodir sa stvarnošću, pa tako priča sama sa sobom i čuje glasove u televizoru i na drugim mestima koji joj se obraćaju. Nisam siguran u njenu dijagnozu jednom je bila na jednom pregledu, jer odbija da se leči i ne prihvata da ima problem, samo znam da je to strašno gledati i slušati. Kao da gledam kako mi majka nestaje i gubi se pred mojim očima, i da je to sada neka druga nepoznata žena došla na njeno mesto. Grozna je to stvar. Mogao bi da pišem celu noć i dan o problemima, ali i ovo je previše. Ionako mi razgovor nije ništa dobro doneo.
Već sam imao više od 40 seansi, i za to vreme samo novi problemi iskrsavaju, a meni je sve teže i teže. Nena napretka, konstantno idem unazad. Mozak me zasipa mislima i sve više postavlja pitanja na koja ja nemam odgovore, a pošto ne mogu da odogovorim on sve više ludi. Ne znam uzrok, ne znam kako sam došao u ovu situaciju, ne znam čega se plašim, ne znam šta je najgore što može da se desi itd.
Konkretna pitanja;
1.Da li u terapiji ikada dođe do dela kada stvari kreću nabolje, ili je ovo to to? Samo se jedan po jedan problem otvara i ti od jednog kad si krenuo imaš 21 problem i bude ti sve gore i gore dok ne završiš ili u grobu ili u instituciji.
2. S obzirom na sve što sam gore naveo, da nemam podršku okoline tačnije ničiju podršku, da sam nemam snage da se izborim sa svim ovim problemima, da za godinu dana nije dala rezultat, da li ima uopšte svrhe nastavljati terapiju? Želim sebi da pomognem ali ne znam kako.
Unapred hvala.
1.Da li u terapiji ikada dođe do dela kada stvari kreću nabolje, ili je ovo to to? Zavisi od vrste poremecaja, i definitivno je potrebno bar neke stvari resiti.
2. S obzirom na sve što sam gore naveo, da nemam podršku okoline tačnije ničiju podršku, da sam nemam snage da se izborim sa svim ovim problemima, da za godinu dana nije dala rezultat, da li ima uopšte svrhe nastavljati terapiju? Želim sebi da pomognem ali ne znam kako.
Da sam ja terapeut ja bih odustao, rekao bih vam da smatram da nema napretka i da potrazite drugog za pomoc.
Pozdrav, posto su praznici i privatni psihijatri ne rade, odlucila sam da Vam se obratim. Imam 19 godina, vec dugo imam napade panike i opsesivne misli, tako reci prosla sam kroz svasta i prosla sam kroz dosta ruzne situacije u zivotu,bolesti i smrti najblizih, vrsnjacko nasilje..Konkretno sadasnji problem se javio prije par dana, inace opsesivnq misao koja me stalno prati, nekad me nadvlada a nekad mi je smesna, a to je sza ako pocnem halucinirati da sam neko drugi, a to je obično neka draga osoba,sad trenutno mi je stalno slika te osobe u glavi i cini mi se nekako izmijenjena i hvata me panika i strah i povracam.I ako znam da su to sve gluposti, ja i dalje osjecam strah. Strah me da je shiz u pitanju, mozete li protumaciti o cemu se radi?Hvala mnogo
https://www.youtube.com/watch?v=oWeGtJieTE8&t=2s
evo odgovora na vase pitanje, gledajte primenjujte. ako vam ne ide mozete se javiti pa cemo zakazati online seanse
Pozdrav,imam napade gusenja i ubrzanog rada srca kao da cu srcani da dozivim i onda me uhvati gusenje panika strah neki da cu da dozivim srcani,nekoliko puta sam zavrsavao na hitnoj snimali srce pluca sve ok,kazu da imam dusevnih problema,zivim vec 13 mjeseci u slovenijo i sad sam se vratio iz bosne nakon odmora i sam sam u stanu,i vec 3 dana hocu da pobudalim imam neki strah zato sto sam sam,gusi me,svakakve misli mi dolaze u glavu,pokusavam da se saberem al tesko,dali si mi ASENTRA tablete pijem ih 3 sedmice i pijem helex 0.25 mg,al nista mi ne pomaze,najgore kad mi na glavu i.misli dolaze neki psihicki napad,ima se tu svasta jos pricat al ovo et ukratko,hvala.
Dobro, pitanje da li imate?
Pitanje,imam strahove u sebi i u glavi,na hitnoj su mi rekli da se obratim psihijatru,posto minje majka izvrsila samoubistvo a sestra je teski pshicki bolesnik,i sada kada su mi rekli da se javim psihijatru u glavu mi stalno dolaze misli da cu da pobudalim da cu da zavrsim na psihijatriji kao sestra,da cu na kraju da zavrsik kao moja majka,ja ne zelim nista sebi da uradim,al me ti strahovi unistise,pa onda dobivam napade gusenja lupanje srca sav se izgubim,bojim se da ne poludim,onda kada sjedim u kaficu imam osjecaj kao da svi gledaju u mene i moram sto prije izac odatle uhvati me panika,ako mozete da odgovirite kako da se izborim sa ovim,da li da nastavim piti asentru pijem je 3 sedmice mozda jos nije pocela djelovat.
Najbolje da zakazete psihoterapiju i savladate tehnike lecenja ako zelite kabinetagora@gmail.com zakazite svoju prvu besplatnu seansu
Zdravo, vreme je praznika i vecina psihijatara ne rade ,a do tad zelim da se obratim vama. Imam 19 godina, zensko, vec duzi niz godina imam problema s napadima panike i opsesivnim mislima. Konkretno moj sadasnji problem je, inace se mnogo bojim shizofrenije i kao opsesivna misao mi je konstatno sta ako pocnem halucinirati da sam neko drugi ili bilo koja druga strasna misao, konkretno to mi je palo napamet za jednu prijateljicu koju mnogo volim i imala sam nocnu moru i stalno mi je njena slika u glavi i hvata me panika i povracam. I ako znam da su sve ovo gluposti, ja sebi ne mogu da pomognem.Da li je ovo poviseni nivo anksioznosti ili je sizofrenija?Ako mozete da protumacite jer se dosta bojim.
https://www.youtube.com/watch?v=oWeGtJieTE8&t=2s
evo odgovora na vase pitanje, gledajte primenjujte. ako vam ne ide mozete se javiti pa cemo zakazati online seanse
Zdravo, imam jedan specifican problem a to je da npr padaju mi napamet misli npr sta ako pocnem halucinirati da sam neka draga osoba i upropastim zivot i osjecam se na granici kao da gubim kontrolu i preznojavam se, uhvati me grc u zelucu kad vidim tako neku osobu za koju mi to padne napamet i nekako stalno mi je ta misao i slika te osobe u glavi, a ponasam se sasvim normalno u konverzaciji samo me muce te misli i osjecaji. Bojim se shizofrenije, nemam genetsku predispoziciju ,inace imam napade panike i terapija ksalol po potrebi i sad mi je bio dosta stresan period.sta mislite da li je shiz ? Hvala na odgovoru
Nije sizofrenija.neuroza je u pitanju
Poštovanje, primijetila sm da se moji simptomi pogorsavaju tokom menstruacije tj. Do ovulacije, uglavnom muci me nesanica, napetost, npr kad volim da provodim vrijeme s nekom osobom meni u tom periodu pada napamet svasta ruzno za tu osobu i hvata me strah kad sam u drustvu npr s njom, kad prodje tih par dana sve mi bude smijesno poslije toga.Neki Vas savjet?
setite se i tih par dana kako je posle. probajte da nadjete moj tekst o kognitivnim distoryijama i da savladate tu tehniku
Poštovanje,
već par mjeseci idem na psihoterapiju, zbog adolescentske krize, koju prate depresija, blaža anksioznost, i jaka depersonalizacija. Međutim, strah me je da možda ne bolujem od nečega mnogo težeg. Prije par mjeseci sam se samo jednog jutra probudila i javila mi se misao da ja uopšte ne postojim. Sve mi je bilo tako čudno, kao da sam potpuno izolovana od stvarnog svijeta. To sve traje i dalje. Iako sam svjesna da to nije tačno, jednostavno ne može da prestane. U mojoj glavi se stalno bore misli, pritom je još gore kada dobijem derealizaciju koja je česta. Kao da sam u nekom izmjenjenom stanju svijesti. Sve mi se čini nestvarnim. Takođe tu je i ogroman strah od smrti i ludila. Iako se jako loše osjećam zbog svega ovoga, to ne remeti moje svakodnevno funkcionisanje i život. U stalnom sam strahu da ću jednog dana postati potpuno zaluđena ovim i da se neću moći kontrolisati. Upoznata sam sa pojmom nihilističke sumanute ideje, zanima me postoji li mogućnost da su one prisutne kod mene?
ma jok, to ti je depersonaliyacija, nista strasno.
Postovani, zanima me da li mozete da procenite koji problem imam. Da napomenem da planiram da odem svakako kod psihologa. 2018 godine sam bolovala od depresije i anksioznosti sa elementima OCD-a. Prepoznala sam simptome i resila svoj problem. Ali u poslednjih par meseci (poslednja dva meseca je jako lose) primecujem kod sebe ponasanje koje ne mogu da objasnim. Osim sto postoji ogroman strah kod mene koji je uglavnom vezan za izlaske, za veci broj ljudi, za bolesti koje izmisljam sama sebi, desava mi se po meni gora stvar, a to je da imam ogromne oscilacije u ponasanju i razmisljanju. Jednog dana se probudim umorna ali spremna da uradim sve, raspolozena ( bez obzira da li imam problem neki problem) dok onda dodju situacije da 5 dana placem svakodnevno bez ikakvog velikog povoda (uglavnom tada mislim da mi je zivot katastrofalan). Kada sam u fazi tog dobrog raspolozenja opet to nisam ja, nisam realna u tim situacijama, odnosno za mene tad ne postoji prepreka, a kada je to lose raspolozenje ja nemam koncentraciju, jedem previse, ne mogu da spavam itd. Zanima me da li mi mozete otprilike reci da li je ovo problem i ako jeste sts moze biti?
Ne mogu da procenim morali bi da se porazgovara
Postovanje, izvinjavam se na duzem postu ali ne znam vise sta da radim.. naisla sam na vas sajt pa eto da vas pitam za savet… Prvo da kazem moja majka pre nekih 8 godina je pokusala samoubistvo gde je bila na lecenju u kovinu godinu dana.. od tada se drzala dobro i sve.. U januaru je otac preminuio od teske bolesti i od tada moja majka se promenila potpuno. Takodje moram da dodam da svesno nisam dobro zdravstvenog stanja kako psiholoskog tako i samog zdravstvenog. Ali se borim sa mojom aksioznoscu i napadima panike i dobro mi ide.. sa strane moje porodice nemam nikakvih problema, imam zaista divnog supruga i cerkicu koju mnogo volim. Problemi su sa strane majke… Dakle od smrti moga oca u januaru moja majka je postala… nepodnosljiva… Osecam kako se postepeno gusim zbog nje ali se plasim ista da joj kazem da slucajno ne pokusa sebi opet nesto da uradi.. Cujemo se svaki dan, mi zivimo u razlicitim gradovima i ne vidjam je cesto zbog toga sto radim svaki dan, imam muza, dete, obaveze po kuci i nemam auto… cesto mi nabacije osecaj krivice sto ne dolazim do nje… pokusavam da nadjem kod nje neko razumevanje ali nailazim na zid… Cesto mi govori stvari kao sto su “Bolje da umrem, lepo me sahranis i da nemas nikakvih obaveza prema meni” ili “Lepo da ja odem kod tvog tate pa tebi ostaje kuca mozes da je prodas da imas pare” ili “Bolje je da umrem da te ne sekiram”…. takve stvari mi govori svaki dan znaci od kako je otac preminuo svaki dan nema dana da takve stvari nije rekla.. Suprugu ne govorim o ovome jer se plasim da mi ne zabrani da komuniciram sa njom jer me ona bukvalno psihicki unistava… Pokusavam da joj budem podrska slusam je svaki dan kad joj je tesko a ako imam neki problem i probam da joj kazem.. ona mi prekine vezu na telefonu… Ako joj kazem “Mama nemoj to da mi radis.. zasto govoris takve stvari” ili me cak natera da zaplacem ona prekine vezu i ugasi telefon pa tek ga upali sutra dan… Ne znam kako vise da se izborim sa ovim.. osecam kako psihicki postepeno ludim… Sad je krenulo jos i ima svaki dan bolove.. jake bolove (barem tako ona govori).. dajemo joj novac za razne analize i ovo se desilo… na analizama govori da ima ciste tj cistu na bubregu,na jetri i na pankreasu.. a dok pricamo ona pominje tumor.. ja joj kazem mama pa nije tumor nego cista i ona se onda naljuti na mene… govori mi kako ne posvecujem dovoljno paznje njoj.. govori mi stvari koje me povredjuju… primer evo jos jedan moj stric je isao da je vidi i kaze mi kako je on rekao da sam jako lose dete jer je ne posecujem cesce.. ona kao mi kaze kako me branila kod njega… pitala sam strica on me gleda bledo kaze u zivotu tako nesto nisam ni pomislio a kamoli rekao… primecujem da jako izmislja stvari.. preuvelicava i laze… takodje njena majka tj moja baba… ona nema pojma za sve ovo i za to sto njena cerka tj moja majka radi… jos pored svega toga ona me pozove, moja baba i kaze mi kako je ne zovem dovoljno moju majku.. kako majka kaze da se cujemo jednom u tri dana, da ne smem tako da radim i da moram da posvetim paznju njoj… ja vise ne znam sta da radim.. osecam se da se gusim…. moji napadi aksioznosti i panicni napadi su se povecali od smrti moga oca… zbog majke.. molim vas za savet.. sta mislite da bi trebalo da uradim? Plasim se majci bilo sta da kazem jer se bojim da ne uradi nesto sebi… Ako je savetujem nesto ili probam da joj nesto kazem ona onda govori da treba da umre da me nesekira.. strah me je da ne oduzme sebi zivot… jednog roditelja sam izgubila a strah me je da ne izgubim i drugog… govorim joj sve to ona jednostavno me ne slusa… ne znam sta da radim… slomljena sam vise… pomozite ako mozete sa savetom… hvala u napred…
Vodite je kod psihijatra
Poštovani, oduvek imam psihološke probleme. Sa manje od 5 godina sam čula čudovišne glasove iz igračke telefona, teško sam se uklapala sa vršnjacima, pretila sam i bila nasilna prema svojim roditeljima i deci i pričala sam morbidne stvari. Sa 9 godina sam počela da stavram veoma gnusan crtani film u glavi,da imam opsesije koje se menjaju na svake godinu dve i postala sam suicidalna. Sve to se narednih godina veoma popravilo; prestala sam da pretim i da budem nasilna(bila sam i dalje bila drska prema roditeljima), opsesije su ostale, nisam pričala morbidne stvari, imala sam drugaricu.Međutim kad sam imala 12 godina u roku od 8 meseci dva odrasla muškarca su poletela da me udare (ali nisu) i od taga mi je samopouzdanje palo na nulu, smatrala sam da sam bezvredna i pokušala sam da se ubijem, polako sam počela da se izolujem i sve više i više sam se plašila da izađem iz kuće. Sa 13 godina sam samo smela da idem u školu (i za to sam jedva skupljala hrabrosti) i počela sam da se budim u sred noći i da haluciniram npr. kako predmeti lete u vis i neka demonska bića. Sa 15 godina sam se ispisala iz srednje škole jer nisam mogla da izdržim iživljavanje nastavnika (to su radili svoj deci). Sada sa 18 im ispade (plačem i kukam vrlo često kada se setim kako mi je i kakva me budućnost čeka) nisam više drska prema nikome (čak i previše tolerišem drugima jer se bojim), i dalje ne smem da odem sama ni do prodavnice, glasove više nikad nisam čula posle 6te i ponekad haluciniram u sred noći. nemam volju da vandredno završim školu jer se osećam nedostojnom sramota me je za sve što sam činila u prošlosti. Iskreno sumnjam na autizam ali moram da napomenem da imam empatiju, nisam neki genije, gledam ljude u oči, sad shvatam društvene norme(pre nisam shvatala), razumem emocije i sarkazam u 95 posto slučajeva,uopšte nemam probleme sa čulima niti mi smeta buka,svetlo, teksture, imam probleme sa koncentracijom, malo sam naivna i detinjasta. U kući mi je dobra situacija, roditelji su mi divni i previše mi tolerišu(mnogo me boli što moraju da trpe moju ludost). Izvinjavam se na dugačkom pitanju ali ne smem da odem kod psihijatra iz straha da me niko neće zaposliti zbog psihijatrijske dijagnoze ako budem odlučila da završim školu i radim.
Pozdrav. Ako ste u finansijskoj situaciji mozete psihodijagnostiku,testiranje odraditi privatno i to se nigde ne pise ne vodi evidencija.takodje bilo koja dijagnoza je tajna, tako da poslodavci zakonski nemaju prava da imaju uvid u dijagnoze.
Meni se cini da je ovo ozbilja stvar i ide je preko potrebno da se javite psihijatru. A ja vas uveravam da to nece imati nikakve posledice za dalje.to zakon garantuje
Hvala vam puno na odgovoru. Na žalost nisam u finansijskoj situaciji da idem na privatno lečenje. Možete li mi samo reći da li vam se čini da imam autizam, već danima se jedem da nije to.
Odite do drzavnog tamo su veci strucnjaci.ne lici mi na autizam ali morate da odete do lekara jer ce vam pomoci da se izlecite
Ja sam udovica izgubila sam muza pre 5 godina izborila sam se sa gubitkom smisa zivota nasla sam u deci i unucicima. Ali sin mi je ptevario zenu i ona je otisla i povela decu. Sin pati i oseca krivicu sto je i normalno snaja mi je kao cerka volim je nece da mu oprosti i ja nemogu da se ljutim na nj a zao mi i sina on ima i crne misli neznam kako da mu pomognem. Snaja je lakse sve podnela.
Verovatno da samo treba da budete uz njega, budite optimisticni i ne mesajte se u njihov odnos. Treba da snosi posledice svog ponasanja.
Dobro vece ,moje ime je Mirela moram se nekome obratiti jer imam jak strah u sebi i misli neke koje me psihički uništavaju,snovi koji su ružni i onda se bojim zaspati,a to mi se sve dešava zato sto mi je baka u bolnici i teško to podnosim,neznam kako da se smirim strah u meni je ogromna,udata sam i niz je uz mene ali kad ode na posao mene je strah i strah mi pretežno dolazi kad je vece,molim vas po mozite mi bilo kakvim odgovorom hvala unaprijed,
Vama je potrebna pomoc da otkrijete razlog vasih strahova,to se najcesce resava psihoterapijom
Molim vas pisem vam jer me pojede strah konstatno 7 dana i ne spavam, bojim se da cu poludjeti javlja mi se neki cudan osjecaj u glavi ,povraca mi se i drhte mi misici a imam ispit sutra i moram spavati,Popila sam diazepam molim vas za savjet
mnogo ste uynemireni, lekovi, tus , relaksacija, mir i leyanje nemam sta drugoda vam kazem
Dobro vece. Imam problem sa anksioznoscu i opsesivnim mislima. Opsesivne misli me svakodnevno opterecuju,tako vec 9 meseci. Do pre 9 meseci,nisam imala takvih problema. Misli su uznemirujuceg karaktera. Imala sam u pocetku strah od gubitka kontrole,tj. Tako je krenulo. A sad se misli menjaju i uvek su uzasne. Isla sam kod psihologa ali mi to nesto bas nije bilo od pomoci. Lekove ne pijem. I ne zelim da ih pijem.
da li imate pitanje neko, kako mogu da pomognem?
Ako znate neku metodu za resavanje misli ?
Da nadjite moj youtube kanal pa slusajte video klipove na tu temu
Zdravo Imam 20God I imam gubitak emocija vec godinu dana sve je krenulo od nekontrolisane strashih misli imao Sam Jak strah zasto mi the misli automatski same dolaze onda su krenule misli,Ako Tri puta ne upalim I ugasim svetlo Nesto ce se lose desiti,sad tih misli vise nema,sad osecam gubitak emocija upocetku je bilo kao da Imam izmenjen dozivljaj realnosti non stop misli u glavi nikako da budem u realnosti,moram da kazem da Sam radio vezbe da ignorisem te misli I uspevalo je nekoliko puta Sam se vracao u realnost ali su me opet napadale misli cak su bile I bogohulne sad tih misli vise nema ali me brine sto se sad ne vratim u realnost kao da sve gledam kroz maglu a emocije totalno iskljucene.
Da li imate pitanje?