Poštovani, klikom na dugme, potpuno anonimno, možete postaviti pitanje u vezi bilo koje teme koja
je vezana za psihoterapiju. Odgovaram u najkraćem mogućem roku (u glavnom u roku od 5min. do
60 min.).
(Visited 59,830 times, 4 visits today)
Online Psihoterapija
Online Psihoterapija
Dobar dan! Žao mi je što ću Vas, možda, navesti da čitate ovoliki tekst, ali nisam sigurna da li bi bilo razumljivo a da sve ovo ne pomenem. Plus, nadala sam se da ćete možda, posle ovakvog obrazloženja, biti u mogućnosti da uvidite neku povezanost izmedju svih ovih situacija i izostanka mojih emocija. U slučaju da je ovo ipak predugačko, i da ne možete da čitate, ipak mi je bilo zadovoljstvo što sam ovo podelila. Dakle, Imam 18 godina i u velikoj sam nedoumici. Pre svega jer mi je jako teško da sebe i okolinu sagledam realno, objektivno. Ukratko, osećam se nerealno, kao da nisam u mogućnosti da shvatim realnost i osetim neke emocije. Pokušala sam da se dosta informišem o tome, i vremenom sam došla do zaključka da moje stanje, ako se tako može nazvati, poprilično liči na derealizaciju i depersonalizaciju. Posle dugog istraživanja o tome, počela sam da pomišljam da postoji velika verovatnoća da sam nakon informisanja krenula da oponašam tipične simptome vezane za dr i dp, tačnije da umišljam. Preispitujem se u vezi istinitosti ovog osećanja jer, izmedju ostalog, imam potrebu da pronalazim razlog da se osećam loše. I sada, nisam sigurna da li je taj osećaj nerealnosti zapravo realan. U jednom trenutku nisam mogla da funkcionisem, ispunjavam svakodnevne obaveze, idem u školu. Sve to uz prekomerno spavanje, i malo komunikacije. Pre 3 meseca su mi prepisani lekovi (antidepresiv, lek za smirenje i spavanje) od strane neuropsihijatra (rečeno mi je da imam simptome anskiozno depresivnog poremećaja), i prestala sam da ih koristim pre par dana. Prestala sam da ih uzimam jer mi je trebao bilo kakav osećaj, tačnije… trebalo mi je da se ponovo osetim loše. I inače, pre početka uzimanja lekova nisam mogla da izazovem bilo kakve emocije, sem nekolicinu negativnih. Uz upotrebu lekova mi je i to teško išlo, i to mi je izazivalo osećaj nelagode, nije ličilo na mene. Jer, kao da sam sa negativnim emocijama “svoj na svome”. Pre uzimanja lekova su mi se dešavali i napadi panike, i to poprilično izraženi. Pre nego da mi se stanje u velikoj meri pogoršalo, desile su se mnogobrojne negativne situacije. Naime, moja majka jos od mog rodjenja ima psihičkih problema. Teško reguliše probleme sa besom, jako loše ovladava emocijama, ukratko… nema kontrolu nad istim, i vremenom su se dešavali česti ispadi kao npr. lomljenje i bacanje predmeta, fizički napadi, i sl… često bi bila i previše emotivna, toliko da je plakanje bilo deo svakodnevnice. Dok sa druge strane, ja imam problema da osetim prisustvo bilo kakve emocije, i da iste izrazim. I zato, često sama izazivam negativne emocije. Jako su retki trenuci kada se i najbližima poverim ili potražim pomoć. U suštini, jako teško se povezujem sa ljudima. To je išlo do te mere da sam i komunikaciju sa ukućanima svela na minimum. Iz sobe bi retko kada izlazila, a komunicirala bih sa njima samo u slučaju da razgovor prvi iniciraju, što je bilo poprilično retko. U tom periodu sam se u potpnosti posvetila igricama, toliko da je to možda i preraslo u neku vrstu zavisnosti. Uz malo sna i hrane, provela bih preko 18h uz kompjuter. To je trajalo mesecima, i tako su se naši medjusobni odnosi pokvarili. Sa majkom sam komunicirala samo u slučaju nužde, i uglavnom bi se završilo svadjom. Dok sa ocem nisam komunicirala skoro 2 godine. On je, pre nego da mi se desio ovaj “psihički kolaps”, napustio porodičnu kuću i preselio u drugu državu, i to nerekavši da se neće vraćati. I tako je njegov odlazak predstavljao šok. Majka i brat su to jako teško podneli, trebalo im je dosta vremena da “prebole”. Dok ja nisam osetila bilo kakve emocije, imala sam osećaj kao da se ništa nije desilo. Što je, u neku ruku, i čudno jer sam bila poprilično vezana za oca, jako dobro smo se razumeli. I sada, sada ne osećam ništa… osim želje da prekinem sopstveni život, jer ne vidim poentu istog, a ne iz nekog emocionalnog bola. Plus, jedini osećaj koji mi dolazi “prirodno” jeste strah. Strah od života, odgovornosti, možda čak i uspeha. Inače, bila sam poprilično uspešna u školi, planirala sam i nastavak školovanja… ali se sve zaustavilo pre 6 meseci. Iznenadno pogoršanje ocena, i nemogućnost pohadjanja nastave. I da, nerazumljivo mi je da sam u školi, u trenutku te haotične porodične situacije, postigla najbolje rezultate u istoriji mog školovanja, što mi je bilo teško dostižno jer sam uvek bila perfekcionista… dok sada, kada se sve donekle smirilo, ja doživljavam neku vrstu zakasnele reakcije. Veliki deo mog srednjoškolskog školovanja prate i neuspesi na društvenom planu, dešavalo mi se i često psihičko nasilje od strane vršnjaka. To je i previše uticalo na moje samopouzdanje, toliko da me je to navelo da o sebi mislim najgore. I dalje imam problema da uvidim sopstvene kvalitete, ukoliko ih uopšte i ima… I na kraju, nemam pojma ko sam, šta sam, nemam planove za budućnost, i osećaj za odgovornost. Osećaj za odgovornost pominjem jer, ranije sam bilo poprilično odgovorna, svima na usluzi, sve izvršavala na vreme, plus.. dosta sam vodila računa o tudjim osećanjima. A sada, sada nemam ni trunku saosećanja. I na taj način sam doživljavala velike stresove, toliko da su vidno uticali na fizičko zdravlje. Uskraćivala sam sebi san, hranu, i slobodno vreme samo kako bih postigla savršenstvo. I možete pretpostaviti koliko mi je strašno što sada ne osećam odgovnornost, niti potrebu da išta izvršim. Verovatno je sve ovo dosta konfuzno napisano, ali ipak hvala na izdvojenom vremenu.
postovana
temeljno sam procitao vasu poruku.
zao mi je sto mlada osobasa toliko introspekcije pati, smatramda su vais zivotni uslovi poprilicno losi. takodje smatram da bi imali dosta benefita od psihoterpaija- kvalitetne naranvo, ne od pozitivne psihologije i hrabrenja.
takodje ne bi bilo lose da vidite u kom smeru bi moglo da bude izbavljenje, prvo sto meni pada na pamet jeste da obrazovanej, poso i znanje mogu da vam daju odskocnu dasku zasvet i to mozda bude put do osamostaljivanja i jacanja. takodje, pada mi na pamet da probate da vidite ko ste zapravo vi, ko bi bili vi da nije bilo roditeljskih lapsusa, scena i gluposti. vidite i potrazite to bice, to jastvo ako uspete da ga napipate ce vam dati smernicui stabilnost u zivotu
s postovanjem
Zarko
Pozdrav .Imam 26 godina udata sam i dvoje djece .Prije godinu ipo majka je dozivjela infrakt ali je sada dobro .Od tada meni krecu bolovi u ledjima i osjecaj da cu i ja dozivjeti infrakt .Svaki bol u svom tijelu povezujem sa najgorim bolestima i odmah krecem da guglam .Uradjeni su svi nalazi ekg ultrazvuk srca pluca abdomena nadjena je samo heliko bakterija koju sam izlecila terapijom .Bude dana kada sam bas okej kada kazem sebi da mi nije nista ali bude i onih dana kada mi nije do nicega ,misici me bole ,probada me oko grudi ,problemi sa probavom ,moje neke crne misli,znam da proveravam vrata po nekoliko puta jesu li zakljucana ,da raspremim kucu ako mi se nesto lose desi ,haos .Imate li neki savjet i sta mislite Vi o ovome ? Hvala
pozdrav
ja mislim da je to vec preraslo u anksioznost mozda i u panicne napade, smatram da je najbolje za vas psihoterapia sto pre kako bi se t osaniralo i sredilo da ne ide dalje.
Link ka ovom post 3 hours ago
Poštovani, prestala sam da pušim cigarete pre dva ipo meseca. Nemam potrebu za cigaretama ali sam previše nervozna. Osećam veliku napetost i stalno mi se plače. Da li je to posledica ostavljanja cigareta? Da li je to normalno? Da li je bolje da pušim ili trebam neki lek? Puno Vam hvala.
pozdrav
nisam siguran sta da vam kazem, nervoza je ok za apstineciju ali plakanje nije bas. ali je i moguce u neku ruku…u svakom slucaju ne savetujem da se vratite cigaretama vecda trpite ili da probate sa nekim lekovima
Poštovani,
Imam 40 godina, udata sam, imam dete od 5 godina i zaposlena sam kao profesor u srednjoj školi. Iako sam prilično vredna i odgovorna, ne umem da kazem NE opušteno (a da to ne zaboli ni mene ni drugu osobu) i nemam petlju da kazem da nešto NE ZNAM, pa stoga ne umem da pitam da mi neko nešto pokaže ili pomogne i sve radim sama. Preuzimam na sebe previše bespotrebnih poslova jer ne umem da prebacim odgovornost ili zadatak na drugoga.Vremenom imam sve manje snage, volje i energije da sve sama radim i završavam.Imam strah od autoriteta, jer su moji roditelji uvek mene kritikovali šta god bih rekla, odlučila ili uradila. Kako to da prevaziđem?
postovana,
svesto ste nabrojali su karakterne osobine koje su takvei dozvoljavjau samo poliranje i blagu korekciju kroz terapiju ali je suludo ocekivati da od vas moze da se napravi beskurpulozna, neosetljiva i agresivna osoba…sve ovo je moguce popraviti kroz terapiju i razgovor. ak oste zainteresovani mozete mi pisati pa da zakazemo
s postovanjem
Zarko
Od 02.02 ove godine mi je lose vracala sam se s posla i osetila mucninu i vrtoglavicu. Dosla sam kuci bilo mi je jos gore. Suprug me odvezao u hitnu gde su mi izmerili pritisak tad je bio veci, a ja imam nizak. Radili su mi Ekg srca i sve je ok. Posle toga sve pretrage sam uradila krvnu sliku, abdomen stomaka, stitnu zlezdu i svi rezultati uredni. Odlazim kod psihijatara i on mi prepisuje Flunirin jednu ujutru i bromazepam pola ujutru, pola podne i ceo uvece. Meni je malo bolje ali i dalje osecam nemir u jutarnjim casovima. Aritmija srca mi je preko 100 i mnogo mi se tresu ruke. Nisam raspolozena i ako moram posto imam dvoje dece. Da li mi mozete odgovoriti kad ce ovo sve proci. Unapred vam hvala i veliki pozdrav.
postovana
nemam konkretan odgovor za vas, put do izlecenja je individualan i sastoji se iz velike borbe koja mora da se vodi na pravi nacin u suprotnom nista ne postizete i moze trajati ceo zivot. koji je nacin bi se videlo kroz terapiju i izlecenej lezi tu. u terapijskom odnsou i sprovodjenju zadataka i uvida koji se prave.
zbog toga i ne mam konkretan savet kak oda prevazidjete do da krenete sa psihoterapijom.
ako ste zainteresovani kontakt je na sajtu
s postovanjem
Zarko
Pozdrav,imam 17 godina..Evo vec godinu dana muce me neki problemi..Kao prvo bila sam u vezi sa jednim deckom 3 mjeseca i raskinuli smo(on je tako htio),a meni je tesko da ga prebolim jer sam jako vezana za njega..a kao drugo mislim da imam problem sa depresijom,jer svaki dan placem..Nisam u skoli jer roditelji nisu imali mogusnosti da me posalju jer zivimo daleko od grada..Dosadno mi je kuci,nemam cime da se pozabavim,imamo neke porodicne probleme,dugove,tata pije,skoro svaki dan moram da slusam roditelje kako se svadjaju,i tako dozivim stres..Ali najgore od svega je to sto se osjecam usamljenom,jer sta god da ja zelim roditelji me ne podrzavaju..Mogla sam ici u gimnaziju,odnosno da se preselim kod ujaka pa da otuda idem,ali roditelji se nisu slagali sa tim..Svaki dan imam potrebu da pricam sa nekim ali rijetko kad imam tu mogucnost..Imam samo 3 prijatelja koji me podrzavaju i koji su tu uvjek za mene,i da nije bilo njih ne znam sta bih radila..Ne trazim mnogo samo da budem kao ostala djeca,srecna i zadovoljna svojim zivotom!Molim vas dajte mi neki savjet,kako da se izvucem iz ove usamljenosti i da budem srecnija,Hvala unaprijed
postovana,
sve sto vam kazem zvucace prozaicno i isprazno. ako zelite da odete, osamostaljujte se, krecite na zanat, skolu pocnite da sticete novac i bezite odatle. kako? ne znam. sta da vam kazem, preko rodbine, skole, posla, novog momka..kako god vi znate.
Postovani, imam muza i decaka od godinu dana. Moj muz se svakom godinom naseg zivota sve gore ponasa, non stop je u paranoji npr. da ce ostati bez posla, da njemu neko radi iza ledja, ceo svet se vrti oko njega i svi njega zele da prevare. Non stop je nervozan, godinu dana i vise ne secam se da smo izasli iz kuce bilo gde a da ja za nesto nisam bila kriva, da mi nije nesto ruzno rekao, da se nismo posvadjali ili bolje receno da se on nije posvadjao sam sa sobom jer ja vise nemam snage za te igre. Vidim da je dosta dobar deo pokupio iz kuce jer se delimicno i njegov otac ponasa prema majici a i moj muz, uvek je psihicki maltretiraju, a ona samo cuti i rade kako joj kazu. Ja nisam takav tip zene, znam odakle sam dosla i ko sam, ne moze me neko omalovazavati. Zato je moje pitanje sta bi trebalo uciniti i kako pristupiti ovom problemu? Hvala unapred
da li je u pitanju paranoidna shizofrenija ili paranoidni karakter?
ali u sustini to je bolest i tesko da cete izaci na kraj sanjim osim ako ne uzima lekove u saradnji sa psihiijatrom. a vi vidite na sta ste spremni, vucite poteze terajte ga da se leci ili radite koliko ste spremni da rizikujete.
situacija vam ej jako teska i sama od sebe nece se poboljsati
Dobar dan.Imam 15 godina i borim se opsesinim mislima.vecinom su vulgarnog sadrzaja i vezane su za osobe iz porodice za koje sam najvise vezana i vrlo su gadne misli ili rijeci koje mi prolaze kroz glavu.nikad nisam razmisljala na takav nacin niti bila vulgarna niti koristila lose rijeci pa me zato toliko brinu.sto ih se vise bojim one dolaze u gorem obliku.isla sam kod psihologa jer sam samo sjedila plakala i nisam imala volje ni za sta skoro sedmicu dana.sada me ta depresija prosla i skroz zivim normalan zivot kao i prije iako su jos uvijek prisutne.ponekad ih nema par dana a ponekad ukolilo me uplaso jedna misao neprestano dolaze po par dana.takodjer sam radila test koncentracije i sve je skroz u redu i psiholog mi je rekao da je sa mnom sve ok medjutim ja stvsrno volim svoje roditelje i porodicu da se plasim takvih misli i bojim se da psiholog ne razumije koliko su gadne te misli pa onda ne mogu otkriti sta mi je,strahuhem sta bi drugi rekli da cuju sta ja to mislim i mislim da cu oboliti i nikad se necu izlijeciti,upomoc:(
necete oboleti, to je sto je…imate opseivne misli a najgora stvar je da i dalje imate opsesivne misli. znaci najgora stvar se vec desila. nema dalje od toga i zato mozete biti mirni necete poludeti.
kako se leciti, ne znam savet jer ja radim sa odraslim ljudima, verovatn odaje rad sa maldima drugaciji.
problem vas je za terapiju i moj savet ej da mi se javite spojicu vas sa ljudima koji rade sa mladima pnline pa da krenete sa njima da radite, jer ja nisam za adolescente bas potkovan.
A da li je moguce to izlijeciti?
moguce je poboljsati, moguce je napredovati moguce je postici i potpuno izlecenje. sta ce se postici ne zavisi samo od moje vestine i sposobnosti.
Postovani,
Imam nesto sto me muci trenutno u zivotu…poznajem jednog decka zadnje tri godine.od tada smo u vezi…zadnjih godinu dana sav njegov strah,tjeskoba ,su poceli da se prenose na mene…vec godinu dana u prsima i vratu me gusi osjecaj gusenja i tuge…taj decko je imao velike probleme u zivotu.majka je otisla od njih dok su bili djeca,i otac njihov se ubio poslije tog..imao je tek 10godina tada…sada ima 19 god..kada smo se tek upoznali nije to dolazilo do izrazaja…sada se osjecam kao da nemogu disati.prebacuje se osjecaj sa njega na mene…molim savjet.hvala.
nisam siguran sta da vam kazem, stvarno nemam ideju ili stav sta je pametno raditi. postavljaj use mnoga pitanja a vase pismo je kratko. pitanje je zbog cega ste sada popustili, zasto osecaj gusenja, da li je u pitanju to ili je to izgovor za neka druga osecanja ili izostajanje osecanja. to su sve putevi koji bi trebalo da se istraze
Postovani, imam jedno pitanje za vas.
Ovako, moj problem je sto sam ja umislio da sam gresan zbog neke stvari koje smo radili kao malo, sto uopste nije nista strasno, i mislio sam da cu uvek toga da se prisetim i da cu to bas da se prisetin kad mi bude lepo ili na takmicenju ili bilo kad i gde posto treniram i bio sam bas tuzan zbog toga, nakon toga mi je na pamet pala bivsa devojka sa kojom sam se jako ruzno rastao, i mislio sam da cu uvek da se secam kad mi bude lepo i kad sam na takmicenju ili bilo kad i da cu da upropastim raspolozenje jer necu da mi ona dolazi u mislima zbog roga sto smo se ruzno rastali, inace to je bilo pre 10 meseci, ali ova dva problema sam resio tako sto sam sebi objasnio da to nije strasno i da me boli briga za bisvu, e sad u mislima mi je doslo nesto sto nikako ne mogu da resim. Sa roditeljima smo pricali nesto za baku koja je umrla pre 8 dodina i sad zbog ova dva slucaja koja sam imao meni je ovo sa bakom odma palo na pamet i u sebi sam pomislio jao ja cu uvek kad mi bude lepo i kad budem na takmicenju ili kad se sa drustvom negde provodim ili bilo kad, da se setim kako ja vise nemam baku i da cu zbog toga da budem jako tuzan i nesrecan i to me sad tisti, i mislim da cu to uvek da se setim, ali ja do sada nisam imao taj problem jer je ona umrla pre 8 dog i ja sam tad tugovso nedelju dana i to me je proslo i do sada mi uopste to nije padalo na pamet, i kada bi pricali nesto za baku to tu ostane jer je odavno bilo, i zasto mi je sad to palo na pamet da cu ja uvek da se setim i da ce nesto uvek da me asocira na to, npr uvek kad prodjem pored njebe sobe ja cu da se setim to, ili tako nesto, i ja sam ocajan zbog toga sto ja mislim da cu uvek da pomiskim na to i da cu da budem tuzan i nesrecan, i nisam isao na trening jer mislim da ako se to setim na treningu da cu uvek kad idem na trening da se setim toga i uzasno ce mi biti, nikako ne mogu da se opustim sve mi je to u mislma kako cu ja uvek toga da se setim, ali ja znan da je to nirmalno i je bilo odavno, a baka je zivela 88 godina, i to je super ali eto zasto da mi to dolazi u mislima sad posle 8 godina i zasto da mislm da cu uvek da se setim na to. Moje pitanje je zasto mi se to desava i koji je to moj problem opsesivne misli, emocionalni poremecaj, ili nesto trece Ukratko moj probkem je sto ja mislim da cu uvek da pomiskm na to, npr da ce mi u mislima biti kao hej ti si gresan ili hej bio sa sa onom ( ona bivsa ) ili hej ti nemas vise baku, i ova dva sam tesio ali ovo za baku ne mogu, propustio sam nekoliko treninga, inace ja sam srecan i zadovoljan u zivotu, i imam motivaciju ali me ovo sad tisti i sputava i stalno mi je u milsima kako nisam vise srecan, i kako cu ovo uvek da pomislim i tuzan sam zbog toga sto sam tuzan, i jako mi je tesko. Ja kad sam sa drustvom bude mi lakse jer se zezamo i pricamo i tada mi je to i mislima ali manje, ali kad dodjem kuci mi je teze, i na treningu mi je bilo tesko i vise volim kad sam sa drustvom. Ako bi ste mogli da mi kazete koji je to problem, i zasto u glavi smisljam nesto sto ce me asocirati na to, npr. kad vidim kom ja cu da se setim toga, ili kad se setim nekog od svog drugara ja cu da se setim za svoj problem i tako za mnoge stvari pravim asocijaciju, isto tako se setim neke odobe koja me nervira i isto takav postupsk obsvljam, i opet trazim asocijacije da me nesto asocira, i po ceo dan mi je ta osoba u glavi, ili neki dogadjaj koji mi ne prija, i opet sve mislim da cu uvek da se secam te osobe i te dogadjajei neki savet ili vase misljenje. Hvala unapred
ako sam dobro razumeo radi se o jednom opsesivnom misaonom toku koji ima i magijskog verovanja, po principu ako onda…radio losu stvar svemir ce to izbalansirati tak osto cu biti nesrecan. moguce je da vam ej opsesivnost pojacana, takoda bi trebalo da radite na popustanju kontrole.kontrola je ono sto vas tera da razmisljate po principu ako onda. ali za ozbiljniji rad je potrebno da se obratite i da udjemo u analizu jer i ja sma ne znam iz ovog sto ste napisali zato je nastalo,kako kako se razvijalo i sve sto je potrebno da mi se razuemelo vase stanje.