Šta je misao?
Po rodjenju svesti, tog malog dela naše psihe, razvila se funkcija čiji je zadatak da komunicira i ostvari što bolji kontakt sa spoljnim svetom. To su misli, psihička funkcija koja omogućava komunikaciju između spoljnjeg, fizičkog sveta i unutrašnjeg sveta potreba i želja.
Funkcija MISAO je jako bitna za svest, a obzirom da čovek, pojedinac, smatra da je centar psihe svest, samim tim je i misaona funkcija jako bitna, ako ne i najbitnija u našem poimanju. Međutim, to ni približno nije tačno. Rad sa mislima je jako bitan i o tehnikama promene misli pročitajte u teksu o kognitivnoj restrukturaciji.
Čovek može imati doživljaj da će poludeti u datom momentu (npr. za vreme paničnog napada u autu), ali ta misao se nikada neće obistiniti, ne zato što će mučena osoba smoći snage da se sabere, već zato što je ludilo stanje koje nema veze sa mislima. Ludilo je gubljenje kontakta sa realnošću, dok misao kao funkcija nema nikakvu ulogu u nastajanju ili razvijanju tog procesa odvajanja od realnosti.
Zbog čega ljudi imaju sklonost da čudne, neprihvatljive ili ružne, strašne misli odmah okarakterišu kao ludilo, gubljenje kontrole, smrt ili padanje u nesvest je za dublju analizu i možda neki drugi tekst, ali je jako bitno da se zadrže ideja i činjenica da su misli procesi, i to psihički procesi koji služe da se ostvari kontakt sa spoljnim svetom. One misle i nerazdvojive su od samog procesa opservacije.
Jednostavno i ukratko rečeno – opsesivna misao svojim sadržajem nije tačna, ali poput zagonetke u sebi nosi rešenje. Takodje, poput zagonetke ona i dovodi u zabludu pojedinca.
Kao što jezik ne možemo razdvojiti od misli, tako misli ne možemo razdvojiti od svesti.
Polako se kristaliliše istina da je misao samo jedna od velikog broja psihičkih funkcija i ima za svrhu komunikaciju da nešto prenese. To znači da misao ne utiče, niti učestvuje ni u kom obliku u ludilu. Kada dođe do ludila, misli su u funkciji ludila i komuniciraju na patološki način. Ali misli nisu uzrok ludila, već su samo u skladu sa njim, a ludilo je zapravo gubitak kontakta sa realnočću. Zbog ovog gore navedenog se ne može poludeti, ma kakve da su nam misli.
Zbog čega se onda misli pojavljuju u oblicima koji nam se ne sviđaju?
Ko je rekao ikada, ko je obećao ili ko nas je slagao da naše misli jesu istina? One mogu biti lažne, izvitoperene, perverzne, mogu biti čak i u diskrapanci – neskladu sa nama samima. Naše je da ne prihvatamo misli zdravo za gotovo. To je jako bitna stvar. Ako mi je palo na pamet da ću umreti, daj da vidim koji su dokazi za to. Ako se javlja misao: želim da spavam sa sestrom, a zatim se javi užasna griža savesti, mučnina (opsesivna incestoidna misao), bar da vidim zbog čega sleduje gađenje. Da je to moja želja, zar ne bi bilo malo slasnog osećaja, zar se ne bih potrudio da je realizujem?
Sve su to dokazi da naše misli mogu da igraju razne igre, iako se na tumačenju i analizi misli zadržimo na nivou konkretnog, činjeničnog i logike, desiće se ćorsokak. Značenje misli je jako kompleksna tema koja zadire u problematiku opsesivnosti, gde se mnoge terapije ne snalaze.
Jednostavno i ukratko rečeno, opsesivna misao svojim sadržajem nije tačna, ali poput zagonetke u sebi nosi rešenje. Takođe, poput zagonetke ona i dovodi u zabludu pojedinca.
Da svedemo ovaj tekst na dva jako bitna zaključka:
1) Misao je samo jedna psihička funkcija i ne može da utiče na ludilo, što znači da zbog misli ne mogu da poludim;
2) Misao može biti tačna i netačna (može da bude totalno neprihvatljiva za onog ko ju je umislio i to je u redu, a onda se onda odbacuje kao nebuloza) [1]
P.S. Trudiću se da se u tekstovima pojave objašnjenja porekla reči ili samo interpretacija određenog objašnjenja, zato što smatram to jako zanimljivim i korisnim i nadam se da neće biti shvaćeno pogrešno. Jednostavno mi se dopada da to radim 🙂
[1] (latinski pl. nebulae, nebulæ oblak, nebulozno nešto što je maglovito)