Depersonalizacija i derealizacija

znak opasnosti

Da li ludim? Ja sam, ali nisam ja.

Zbog čega je ovaj neurotski poremećaj toliko zapostavljen, zbog čega se tako malo priča o njemu? Prevalenca ili učestalost ovog poremećaja je oko 1,5- 2% stanovništva u svakom momentu. U prevodu, od hiljadu ljudi može da se očekuje da čak  i 30 osoba ima aktuelno depersonalizaciju ili  derealizaciju. Čak se i na fakultetima za psihologiju i na psihijatriji malo pominje i obrađuje.

Moje mišljenje je da razlog leži u tome što je lečenje derealizacije (DR) i depersonalizacije (DP) veoma teško i da se mnoge terapijske škole i tehnike nalaze u “nebranom grožđu”. Nije samo to što je poremećaj veoma mučan za klijenta, već znanja i tehnike koje se nude ne deluju ili ne prave nikakav trajni pomak. Prema tome, problematika lečenja DP i DR je više prebačena na terapeuta i njegove sposobnosti, nego što je do klijenta i samog problema.

Da bi se razumele DP i DR, treba razumeti genezu samog poremećaja i šta leži iza veoma mučnih simptoma. Prvo treba razumeti da je  psiha –  psihička stvarnost, celokupni psihički totalitet jedne osobe, i da je realnost posebna, ona se ne dokazuje, ne potvrđuje, niti  egzistira zbog fizičkog sveta, već  je autonomna, što znači da sama sebe izvodi i rađa. Zbog toga DP i DR mogu da se jave kod osoba koje u potpunosti žive komotno, lagodno, bez ikakvih  spoljašnjih zahteva, pritisaka ili devijacija, trauma. Problematičnost ove bolesti je zakomplikovana i  činjenicom da je ljudi veoma lako mešaju sa gubljenjem kotrole, gubljenjem kontakta sa realnošću, zbog simptoma koji dominiraju. Više o gubljenju kontrole možete pročitati u tekstu kako pobediti strah od ludila?

Kod depersonalizacije dominira doživljaj da JA NISAM JA, iako postoji svest da ta promena nije stvarna. Gledanjem u ogledalo, osoba vidi sebe i zna da je to ona ali oseća kao da ona to nije, da je nešto prazno, šuplje, plastično izveštačeno. Takođe, dominira osećaj kao da se lebdi, da se kreće kroz vodu ili neku drugu supstancu, kao da je san, ili između sna i jave.

Kod derealizacije dominira osećaj koji je sve gore navedeno, samo što je usmeren ka spoljnjem svetu.

Znam da je ovo moja ulica, hiljadu puta sam prošao kroz nju, ali KAO da nije. Nešto je čudna, drugačija “.

Doživljaj je veoma intenzivan, snažan, može da traje par sekunudi, nekoliko minuta, ali nije čudno da traje i nedeljama, pa i mesecima, bez prekida ili sa manjim prekidima.

Bitna razlika između DP, DR i ludila (gubljenja kontrole i realnosti)  jeste u činjenici da postoji ogorman strah kod neurotskog poremećaja od DP i DR i da u svakom momentu postoje obe strane i da je sve čudno, drugačiji sam, a znam da nisam drugačiji.

Jako je bitno znati da je LUDILO gubitak kontakta sa relanošću, a to se ne desava u DP i DR.

 

Šta se dešava tokom depresonalizacije i derealizacije?

Da bismo razumeli šta se dešava, treba da razumemo da u psihi postoje mehanizmi odbrane, koji imaju funkciju da zaštite integritet i funkciju psihe. Tokom derealizacije se aktivira mehanizam odbrane koji se zove spliting – cepanje, tokom kog se cepa afekat. Odvajanje afekta od same situacije omogućava pojedincu da ne doživi punu snagu, nalet negativne emocije. Na taj način se direktni udarac izbegava. Cepanje afekta nema smisla sa logičke strane, ali to nije stvar volje i izbora, već je nesvesna reakcija i manifestacija mehanizma odbrane.

Javljanje depersonalizacije i derealizacije nije stvar izbora, već nesvesne reakcije.

Zato je jako teško lečiti nešto na šta ne mogu direktno da delujem, pa se zbog toga indirekno utiče na simptom. Rešavanjem konfliktnih zona smanjuju se anksioznost i napetost, pa se i simptom depersonalizacije i derealizacije smanjuje, uz dug i naporan rad. Napredak u terapijskom radu nije nikada linearan i prolazi kroz mnoge izazove, uspone i padove.

Veoma često se u praksi dešava da se nakon prvog napretka vrate panični napadi, što je, po mom mišljenju, i logičan sled stvari. Naime, ako je nešto toliko strašno da ga ja izbrišem, ne želim da osetim, onda je, nakon prvog napretka, logično da sam spreman da se suočim sa osećanjem panike i zato se ona i javlja. Tako bi trebalo da se hijerarhija strahova svede jednostavno na anksioznost – strah panika derealizacija ili depersonalizacija. Smanjujući, silazeći sa lestvice straha, idemo iz derealizacije unazad do panike. Zatim se ide do straha, pa do anksioznosti  i do potpunog izlečenja. S obzirom da je težište na misaonim procesima dobro je pročitati i shvatit šta su naše misli i kakva je njihova psihološka funkcija i moć  a o tome se baš diskutuje u tekstu misli, o mislima i protiv misli.

Naravno, ovo je samo razgovor o simptomu, koji je posledica neurotskog konflikta, a o javljanju depersonalizacije i derealizacije ćemo drugi put, jer je to duboko zadiranje u subjektivni doživljaj. Jednostavno, razlozi nastanka su toliko različiti i široki, da se ne mogu obuhvatiti jednim tekstom.

 

(Visited 14,760 times, 5 visits today)

28 thoughts on “Depersonalizacija i derealizacija

  • August 5, 2020 at 8:31 am
    Permalink

    Dobar dan.Stefan,26 godina.Imam odavno okp,tacnije opsesivne misli,a nakon stresnih situacija nekih,plus nemogucnoti kontrole nad istima,desilo mi se nesto cudno.Osjecam se kao da nisam ja,zadnji dio mozga mi bruji,ne mogu se sabrati,gubitak straha,osjecam se kao pjan,totalno poremeceno i kao da se ne mogu sabrati a mozak kao da mi je u nekoj down fazi,kao da vise ne gledam svojim ocima,dezorjentisanost,kao u bunaru nekom.Mislim da sam upao u neko syanje psihoze ili sizofrenije,jer se ne mogu sabrati a ni normalno gunkcionisati.Zadnji dio glave kao da trne i gori a brine me je sto nemam straha.Ako je neuroza zar ne bi trebao strah imati.Svako dobro

    Reply
  • July 28, 2020 at 5:02 pm
    Permalink

    Postovani,
    Apsolutno nisam sigurna da ovaj problem sa kojim se suocavamo kao porodica adresiram na pravo mesto, ali kada vec godinu dana udarate glavom o zid , kad god bi se obratili za pomoc, onda vam ne preostaje nista drugo nego da pokusate.
    Da skratim jednu veoma dugu pricu. Sa porodicom zivim vec par godina u inostranstvu, studiram medicinu. Ne mnogo vazan podatak,ali da imate predstavu da nisam potpuni amater sto se tice mentalnog zdravlja u ovom slucaju.
    Naime, radi se o mom bratu koji ima 24 godine. Par godina unazad, vec je bilo jasno da se sa njim nesto cudno desava. Niko ne moze da odredi gde je zapravo bio pocetak svemu ovome sto je usledilo. Od mirnog druzeljubivog decaka,odlicnog ucenika pretvorio se u osobu koja vapi za pomoc a opet nije svesna da ima problem. Pocelo je osamljivanjem, otudjivanjem od drustva, drasticnim promenama ishrane ( od elegantno popunjenog cak ponekad gojaznog decka ‘svastojeda’ do sirovog vegana i gubitka polovine telesne mase i tako u krug). Sve to dokrajcio je majcin odlazak u inostranstvo, posle cega je on samo dublje tonuo. Cak i kada smo se svi kolektivno preselili, problemi nisu prestajali da se nizu , stanje se pogorsavalo iz dana u dan,godine u godinu, svaku pomoc koju smo pokusavali da pronadjemo on je odbio, da bi se danas suocavali sa mnogo ozbiljnijim problemom nego ikad. Dovoljno je da kazem da pored sebe imam osobu koja je pise o smrti, o imaginarnim ptijateljima sa kojima ima kontakt , koja je izgubila kontakt sa realnoscu, koja cuje glasove, prica o demonu iz svoje glave koji izdaje naredbe, ceka ostvarenje kosmicke energije i stvaranja mira u svetu, dok kupuje noz da se odbrani. Pored svih ovih jezivih stvari, i dalje na momente bude bolje, mada i tada apsolutno ne moze da se koncentrise na ono sto radi, niti da isprati razgovor do kraja. Mislim da posle ovoga ne postoji osoba kojoj ne bi bilo jasno da njemu pod hitno treba pomoc, jer je ovo toliko ozbiljno da smo cak mozda i u opasnosti. Jedina osoba koja apsolutno u svemu ovome ne vidi problem, je on sam. A upravo to je najveci problem,upravo to je razlog zasto sam ja toliko ocajna i pisem sve ovo. Posle nekoliko doktora koje sam ovde obisla, posle par razgovora sa njima , postala sam svesna da nigde necu cuti drugi odgovor osim da ON MORA DOCI DA POTRAZI POMOC U SUPROTNOM NIKO NE MOZE DA URADI NISTA. Svi sumnjaju na sizofreniju, kako sam ja ranije i pretpostavljala, imamo slucaj i u daljoj porodici, i sad moje pitanje je KAKO POMOCI NEKOME KO MOZE BITI OPASAN I PO SEBE I PO OKOLINU, A SAM NE UVIDJA PROBLEM, NE PRIHVATA POMOC, NE ZELI DA VIDI NITI DA PRICA SA BILO KIM STRUCNIM? DA LI STVARNO TREBA DA SE POMIRIM SA TIM DA SE NISTA NECE DESITI DOK ON NE URADI NESTO LOSE SEBI ILI DRUGIMA? Ja sam ocajna , ovo vec sve predugo traje, i ne mogu da razumem da ne postoji neko resenje jer jer upravo jedna od karakteristika bolesti da pacijent ne uvidja problem. Od srca bih bila zahvalna za bilo koji savet, kontakt, pomoc. Ako ovo nije pitanje za Vas , mozda biste mogli da mi preporucite nekog psihijatra. Da ne moze nista da se ucini sam vec previse puta cula, i kao neko ko sam studira medicinu ne mogu to da prihvatim. Hvala unapred.

    Reply
    • July 29, 2020 at 7:59 am
      Permalink

      postovana
      vas brat ima psihozu i mora da odete kod psihijatra da pocne da pije lekove. ako ne zeli zovite policiju jer je opasan po sebe i druge i onda ide prinud hospitalizacija. nema nikakav price, kako znate i umete kdo psihijatra po lekove. pomocice vam puno lekovi

      Reply

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *