Siže
U prvom delu teksta je izložen teorijski okvir principa suprotnosti, kao i obrada istih ili sličnih pojava u različitim naukama. Takođe se objašnjava kako se različite nauke nose i odnose sa problemom suprotnosti, kojim se teorijskim principima koriste i koje zaključke imaju za posledicu. U drugom delu teksta, koji kreće sa Jungijanskim, analitičkim pristupom, postavlja se teorijski okvir suprotnosti, zatim se izlažu meteode negacija, komplemnetarnost, kompenzacija, samospoznaja, analiza simbola kojima se možemo koristiti u cilju indentifikacije suprotnosti i dolaženja do sintetičkog resenja odnosno sjedinjenja nesvesnog i svesnog aspekta određene crte ličnosti.
Veliko hvala mom bratu Ivanu Petroviću, što je odvojio sate da mi pomogne da ovaj tekst dobije jasniji, koncizniji oblik uprkos jako kompleksnoj temi i izvorima.
Teorijska osnova
Multidisciplinarni pristup problemu
Pre samog izlaganje teorijske osnove same tehnike sinteza crta ličnosti, smatram da je jako bitno definisati odnos i relaciju između teorijski okvira različitih disciplina. Pogrešan bi stav bio u kome bi se stavila prosta jednakost između teorije npr kvantne mehanike i biohemije ili prosto zaključiti da je biće u Hegelovoj filozofiji jednako biću u kontekstu Jungijanske psihologije. Takva simplifikacija i izjednačavanje nije moguće jer ako je u matematici A+B=C onda bi i C-A moralo da bude B, što zapravo nije slučaj u svim naukama (npr. brak je veći od zbira spostvenih činilaca). Pošto smo pokazali da linearni zakon sabiranja i oduzimanja ne može da važi u slučaju multidisciplinarne ekstrapolacije, moramo prihvatiti mnogo apstraktnije zaključivanje. Zaključivanje po generalnoj sličnosti. To bi značilo da uopšteno princip, zakon ili pravilo u jednoj nauci se ponaša generalno slično kao i pravilo u drugoj, ne srodnoj nauci. Tako izbegavamo da tvrdimo da je kvantna fizika i dinamika simbola ista stvar ili da ima zajednički koren u svojoj biti, ali na osnovu pravila u kvantnoj fizici (superpozicija kvantnih čestica) možemo da prepoznamo slično pravilo u teoriji simbola kao što je sposobnost simbola da sadrži u sebi suprotnu dvojakost koja sama sebe negira.
Primer: Uzmimo pojam Hegelovog Bića(1976) o kome će biti više pojašnjenja u daljem tekstu. “Biće je određeno pre svega prema drugome.., zatim je određeno unutar samog sebe i kada je prethodna podela odstranjena biće je apstraktna neodređenost i neposrednsot u kojoj mora biti početak” (str. 82). Zar to nije definicija i simbola o kojoj piše Jolanda Jakobi (2000) “Simboli poseduju istovremeno izražajni uticajni karakter, budući da, s jedne strane, slikovito izražavaju unutar psihičko zbivanje, a s druge strane, pošto su postal slike i “inkarnirali se” u materiju slike, putem svog sadržaja utiču na reku psihičkog sadržaja i tu reku i dalje pokreću.”
Kod Hegela je Biće definisano od spolja, zatim je definisano iznutra samim sobom a biće po sebi je potpuno neuhvatljivo. S druge strane simbol takođe u sebi sadrži ove odrednice. Od spolja je inkarniran u materiji slike, dok je iznutra unutra psihičko zbivanje. A simbol sam po sebi je apsolutna neodređenost, veličina veća od svih opisa koji je sadrže simbol. Jasno se vide sličnosti i neodoljive paralele između ova dva pojma, ali je nemoguće insistirati na identičnosti, ne možemo reći da su to jednake stvari.
Šta se krije iza navedene sličnosti i prikazane različitosti? Fenomen bića i fenomen simbola u našem slučaju jesu različiti ali u svojoj čistoj sadržini poseduju sličan a možda i istinoumenski princip, koji bi u našem primeru mogli da definišemo dualitetom:
Unutra (samo po sebi čisto, neodređeno) – spolja.
U daljem tekstu ću se potruditi da pokažem da se ovaj princip unutra (samo po sebi čisto, neodređeno) – spolja, ponavlja i u drugim pojavama i drugim naukama. I da je transformacija unutra- spolja realizovana kroz negaciju sebe samog. Sve nauke objašnjavaju istu pojavu (sličnu) na različite načine, iz domena svog delovanja, pa su i sama rešenja, teorijske pretpostavke pa čak i sami zakoni ingeniozni i veoma nadahnjujući. Koristeći tu suštinsku sličnost između različitih pojmova (unutra-spolja) kroz negaciju (i druge tehnike koje ću opisati pri kraju teksta) možemo doći do novih tehnika i rešenja unutar polja naše nauke koja je u ovom slučaju psihoterapija.
Hegel, teza, antiteza i sinteza
Veličina Hegelove filozofije leži u njenoj sveobuhvatnosti, a dijalekticki sitem kao racionalni princip razvoja, predstavlja glavnu silu vodilju. Sam početak i osnova dijalektičkog Sistema, nije materija (voda, vazduh, vatra, živa..) več apsolutna ideja. Apsolutna ideja je ta koja je u osnovi svega, ona je stvar po sebi, ono što egzistira kao ono suštinsko posredno. Sukob apsolutne ideje (totaliteta) i njenog određenja (kroz negaciju) dovodi do večito sledeće stvari i to je ta razvojna sila, dijalektika.
Teza – antiteza – sinteza*
Sukob koji proizilazi iz protivurečnosti je stupnjevit proces koji od početnih činioca ima za proizvod potpuno nov element. Taj proces se dešava i na nivou same apsolutne ideje. Prvi stupanj Hegel naziva tezom, a ono što se suprotstavlja prvom stupnju je drugi stupanj antiteza, koja za konsekvancu tog sukoba ima potpuno nov i kvalitativno različit proizvod, treći stupanj sintezu. Pritom dodaje prof dr Dragan Prole, nema razrešenja dokle god je vremena,istorije, uvek je na delu neka negacija, ljudski svet ne zna za apsolutno ispunjenje.
Apsolutno, čisto biće** = ideja – priroda – duh
Ono što postoji, biće*, takođe je podložno ovoj dijalektičkoj transformaciji, kroz proces negacije. Apsolutno biće postoji u sva tri stanja, pa je tako prvi stupanj (teza) ideja, durgi stupanj antiteza kojoj pripada priroda, dok je konačni (treći stupanj) sintetički proizvod duh.
**“Biće, čisto biće,- bez ikakve druge odredbe. U svojoj neodređenoj neposrednosti je ono jednako jedino samom sebi, a takođe nije nejednako u odnosu na drugo, nema nikakve raznolikosti unutar sebe niti vani” Hegel str. 85. Nauka logike 1
Prvi stupanj, teza, jeste postavljanje stvari onakve kakve jesu. U ovom momentu se polako udaljavamo od Hegelove filozofije i idemo ka psihoterapijskim konceptima, pa se može reći da je prvi stupanj, odnosno teza, odgovara nesvesnim sadržajima psihe. Nesvesni sadržaji u psihi nisu upisani i dati. Nisu završeni, pa čak nisi još ni konačno formirani, već bistvuju u nesvesnom delu samo kao potencijali i mogućnosti. Nesvesni sadržaji, material koji ispunjuje taj nesvesni proctor, je živ, dinamičan i konstantno u procesu stvaranja i razlaganja. Zbog svoje manje dostupnost (nesvestan, nevidljiv i teško uhvatljiv za svest) prvi stupanj teza (ideja) u tehnici sinteze crta ličnosti je zapravo drugi korak ili faza do koje
treba doći. Jednostavno, zbog konvencionalnosti je lakše krenuti od svesti i sadržaja koji su dostupni svesti (svest je pandam prirodi, odnosno antiteza).
Druga faza ili stupanj jeste antiteza. Momenat kada se putem negacije, suprotstavljanjem ideji, negira ideja. Nastupa njena suprotnost, antiteza odnosno priroda. Ovde je za nas najznačajniji process transformacije iz ideje u prirodu, koji se odvija putem negacije. Sama negacija nije jednostavan poduhvat i čin. Negacija se treba proširiti i za termin suprotnost, „Sve živo je energija, pa stoga počiva na suprotnosti (na negaciji)… Ne pretvaranje u suprotnost, nego očuvanje ranijih vrednosti zajedno sa priznavanjem njihove suprotnosti, predstavlja cilj kome vredi stremiti“(str. 85) (Jakobi, 2000). Suprotnost ili negacija u sebi sadrži još jedan nov pojam komplementarnost, dopuna do 180 stepeni, o čemu će biti više reči u daljem tekstu. I tako se iza svakog ovog pojma (negacija, suprotnost, komplementarnost) kriju načini na koje se samostalno može tragati za nesvesnim dopunama i na kojima se bazira psihoterapijska tehnika sinteza crta ličnosti.
Drugi stupanj zahteva da se uz pomoć negacije, sukobljvanja, kompenzacije i komplementarnosti (i drugih metoda analize suprotnosti) otkrije ta druga stvar, (kod Hegela priroda) koja je zapravo druga strana novčića. U psihoterapiji korišćenjem tehnike sinteze ličnosti negacijom pokušavamo da se vratimo od svesnog stava (kod Hegela priroda) ka prvom stavu, odnosno da prepoznamo a priori nesvesnu osnovu ( kod Hegela odgovara ideji). Teza putem negacije postaje antiteza, ali je proces reverzibilan pa se od antiteze takođe slobodno možemo kretati u smetu teze, što je slučaj u Tehnici sinteze crta ličnosti. Tto znači da se od svesnog stave, putem negacije vraćamo svom nesvesnom stavu. Prepoznavanjem nesvesnog stava se formira kompletnija slika koja sadrži i svesni i nesvesni stav istovremeno. Momenat kada posedujemo svesni stav, zatim nesvesni stav koji smo osvestili je predzadnji korak do totaliteta. Ostaje smao da se teza i antiteza sintetišu u novi treći stav čime se zaokružuje totalitet crte ličnosti.
Taj momenat je prvi izazov prilikom izvođenja tehnike pa je razmišljanje, intorspekcija i proširivanje vidika jedini način na koji pojedinac sam može da napreduje i da bude uspešniji u ovoj fazi (naravno, ovo rečeno se još više odnosi na treću fazu sinteze).
Treća faza je poslednja faza transformacije (bića), to je moment negacija negacije ili dupla negacija. Otelotvorenje apsolutnog bića u duhu, po Hegelu. Ne moramo da se do tančina razume Hegelova dijalektika ali je vidljivo da je duh i ako istorijski određen kod svakog pojedinca (sinteza) različit od prostog zbira prethodnih stanja, stanja prirode (antiteza nastala negacijom ideje) i stanja ideje koja je početna faza (apsolutno biće koje je postojanjem postalo određeno biće. (Hegel 1976) „Postojanje jeste određeno biće; njegova određenost jeste bistvovajuća određenost, kvalitet.”(str.110).
Za nas je ovde najbitniji proces transformacije, gde ideja i priroda daju potpuno novi kvalitet – duh. Taj duh sadrži svoje prethodne sadržaje, ali je zbog sintetičkog procesa nadilazi i postaje nova tvar. Ovo je bitno da se razume jer cilj tehnike „sinteza crta ličnosti“ jeste da isprovocira sintetičke procese i dobijemo novi kompleks* koji se sastoji od teze i antiteze.
*kompleks, ne u analitičkom smislu, već celo sadržano od dva dela suprotnosti.
Primer pojašnjenja suprotnosti kroz negaciju: Zamislimo izmišljenu osobu koja u svojim četrdesetim godinama insistira na pravičnosti, poštenju, prekomerno poštovanje drugih ljudi i njihovih stvari (stvarne situacije su zamršenije i retko kad ovako transparentno jasne). To je njegov svesni stav koji odgovara drugoj fazi, fazi prirode i antiteze kod Hegela. Da bi otkrili i onu dopunjujuću, početnu fazu ovog svesnog stava, treba se putem negacije vratiti na prvi stupanj ili fazu teze ili ideje. Možemo se pitati, šta je komplementarno a suprotno ovom stavu? U našem slučaju (opet jednostavno i transparentno) nepravičnost, nepoštovanje odnosno primitivizam i osujećenje drugih ljudi na konto sopstvene koristi. Bitno je uvideti da se ne radi o prostom dodavanju minusa ili negecije ispred svesnih osobina, kao što je u našem primeru osobina poštenja. Nije adekvatno samo reći NEpoštenje. Uz pomoć tehnika koje će biti opisane u kraju teksta dolazimo da osobina koje nisu samo jednostavne suprotnosti, već jedan kompleksniji konfortirujući opis nesvesnih osobina ličnosti. Poštovanje drugih ljudi, njegova jednostavna suprotnost je nepoštovanje drugih ljudi. Ali ovde nije to slučaj, ovde je nadgrađeno kao aktivno osujećenje zarad sopstvene koristi. Tu se jasno vidi dopuna, komplementarnost ova dva stava.
Kvantni model realnosti
Informacija kao mera univerzuma
Kako bi podkrepili znanje o našoj psihi i psihičkim strukturama od koje je sastavljena psiha može se krenuti i od kvantne mehanike koja je trenutno najpotpunija mikroskopska teorija koja postoji za opis materije i energije. Naš fizičar i profesor na Oksfordskom univerzitetu Vlatko Vedral (210) kaže: „..da je informacija, (a ne materija,energija ili ljubav) osnovna jedinica od koje je sve sazdano. Informacija je daleko fundamentalnija od materije ili energije zato što se može uspešno primeniti i na makroskopske interakcije, poput ekonomskih i družtvenih fenomena…“(str.21). Vedral u svojoj knjizi nastavlja da razrađuje pojam informacije koja ima ista svojstva i osobine prethodno spomenute ideje kod Hegela. Ono bazično, ono noseće je nematerijalno, amorfno, determinišuće i u haosu (jeste apsurdno), spojeno u svojim suprotnostima poput jing-jang simbola, koji ne samo da u jednu celinu sintetse crno i belo, već i svaki njegov deo nosi dvoju suprotnost kao duplu negaciju. Sebe poriče u svojoj suprotnosti.
Šta drugo, nego informacija, čini sadržaj naše psihe?
Osnovna jedinica informacije je bit, i njegovo stanje može da bude dvojako, ili 1 ili 0. Jedinica je sve, dok je nula ništa. Potpuno su različiti, dijametralno suproti, šta više od od toga, može li biti veće razlike i veće suprotnosti od jedinice i nule, sve i ništa?
S druge strane, Hegel se takođe bavi sličnom problematikom govoreći o biću (1976): „Biće, čitsto biće,- bez ikakakve druge odredbe. U svojoj neodređenoj neposrednosti je ono jednako jedino samim sobom, a takođe nije nejednako u odnosu na drugo, nema nikakve različitosti unutar sebe, niti vani.“(str. 85). Laičkim jezikom to je potpuna ispunjenost, totalitet svega i sve ili jedinica. S druge strane isti autor definiše ništa kao „Ništa, čisto ništa; ono je prosta jednakost sa samim sobom, savršena praznina, bez odredbe i bez sadržaja; nerazličitost u samom sebi.“( str.86). to je prostim jezikom nula. A jedinstvo i odnos bića i ničega: „Čisto biće i čisto ništa jesu, prema tome, isto. Ono što je istina, to nije ni biće ni ništa, već da je biće prešlo- ne da prelazi- u ništa i ništa u biće.“ (str.86).
Proces pretakanja je bivanje, aktivnost, razvoj koji je esencijalan. Za nas je značajna ova trasformacija jer spaja dve suprotnosti, spaja nespojive krajeve u celinu i putem sinteze pravi novu celinu koja je različita od svojih delova. I zato možemo da tvrdimo da je jedan bit nula ili jedinica, da je jedinica različita od nule i da je nula isto što i jedinica. To je jedan čist bit.
Superpozicija i dualnost čestce
Superpozicija je jedan od osnovnih koncepata kvantne mehanike koja kaže da je osobina svakog kvatnog sistema postojanje više odvojenih kvantnih stanja u isto vreme. Svaki elektron, dok se ne izmeri, će imati konačan broj šansi da bude u oba stanja, čestica ili talas. Pa Herbut (1999) u svojoj knjizi kvantna mehanika piše da Bohr postavljaja koncept komplementarnosti gde kaže: „Naime, za jedan aspekt ponašanja kvantnih objekata u kvatnom eksperimentu obično postoji više (čak i beskonačno mnogo) drugih aspekata tako da važi princip neodređenosti. Ali često posoji jedan određeni drugi apsekt koji je na neki način antipod prvog, na način da je neodređenost tu naročito izražena (maksimalna). Takva dva aspekta Bohr naziva komplemntarnost. (str. 8) “. Opet nailazimo na komplementarsvto kao bitan pojam, u ovom slučaju čestice, koji omogućava da se obuhvati totalitet. Smatram da je važno napomenuti da je talas sve ono što čestica nije i obratno. Da postoji stanje neodređenosti, kao što je čista ideja kod Hegela, koje egzistira i nije stanje u kome samo mi ne znamo da li je u pitanju jedno ili drugo, već se radi o izistinskoj neodređenosti, i jedno i drugo koje spaja svoje suprotnosti. Ta neodređenost čeka posmatrača da je odredi.
Za psihologiju je bitno apostorfirati da opet srećemo na polju kvante fizike pojavu koja je od fundamentalnog značaja, totalitet je sačinjen od suprotnosti koje isovremeno egzistiraju dok sam kvantni sistem ne bude odrešen na ovaj ili onaj način. Uprošćeno i jednom malo primitivnom ekstrapolacijom možemo reći da je svaki dobar gest, human čin u sebi istovremeno sadrži svoju suprotnost, dehumanizaciju. Naravno, ovo je samo uprošćen primer ali bez Pakla, Raj ne može da egzistira.
Jungijanski pristup
„Ime mudraca rezerviasano je samo za onoga ko razmatra kraj ovog univerzuma, a taj kraj je takođe početak univerzuma“. Sveti Toma Akvinski iz knjige Summa contra Gentiles, I 1. (1259-1265).
Sve što znamo o Svetu oko nas i sve što možemo da znamo o sebi i biću uopšte ide preko tog čulnog organa koji nazivamo psiha, pa se otuda nameće i predmet psihoterapije. Predmet kojim se psihoterapija bavi je psiha, a metod je naučno teorijski pristup koji se ogleda u mnogim psihoterapijskim pravicima i školama koje danas postoje.
Psiha, taj totalitet svega psihičkog, Jolanda Jakobi (2000) opisuje:“Pod psihom Jung ne podrazmeva samo ono što mi uopšte označavamo rečju „duša“, nego celokušpnost svih psihičkih procesa, kako svesnih tako i nesvesnih… “ i nastavlja sa podelom psihe: „Psiha se sastoji iz dve sfere koje se dopunjuju, ali su u svojim svojstvima suprotne: iz svesti i takozvanog nesvesnog.“(str. 18).
Naše Ja ima udela u oba ova dela, s tim što se smatra da je više svesno nego nesvesno. Ja je tu ograničeno, sa jednse strane permabilnim granicama svesti ka spoljnom svetu a sa druge stane, nesvesnim. Ta dva pola, te dve suprotnosti, ne samo da su komplementarne u svom sadržaju i funciji, već su i kompenzatorkse u ponašanju. To znači da ono što je plus u svesti, ne samo da je minus u nesvesnom već je onoliko negativno da bi dopunilo pozitivni svesni aspekt do ekvilibriuma. Energija u psihi se tako presipa iz jednog u drugo kao tečnost koja se kreće u spojenim sudovima, sve dok se ne dostigne ravnoteža.
Opet se susrećemo sa totalitetom, psihom, koja je sadržana od suprotnosti koje su jedna drugoj komplementare i kompenzatorske u svojoj funkciji.
Ovde ću navesti još jedan primer suprotnosti koji se komplememntarno dopunjava i sadrže se u suprotnosti. Posmatrajući psihologiju i sturkturu svesti, videćemo da je ista sadržana od četiri funkcije (funkcije svesti) koje su raspoređene poput strana sveta na geografskoj karti. Ove funcije dolaze u paru pa je par mišljenje – osećanje u uzajamnoj relaciji komplementarnosti. Ovaj par se naziva racionalnim funkcijama , jer se služe vrednovanjem. Mišljenje je aktivnost koja putem logičkih veza i uviđanjem odnosa i relacija teži razumevanju i prilagođavanju. Njemu suprotna svesna funkcija je osećanje, gde se nešto shvata putem ocenjivanja pojmovima prijatan ili neprijata, sviđa mi se ili ne sviđa mi se …
Ovde je za nas značajno da uvidimo da se relana svesna funcija sastoji od dve suprotnosti, mišljenje i osećanje i koje su suprotne jedna durgoj. I ako suprotne po kvalitetu ove dve funkcije putem sinteze čine racionalan stav.
Ovom racionalnom stavu se suprotstavlja iracionalan stav koji je sačinjen od dve funcije koje su opet kao i u prethodnom slučaju sačinjene od suprotnosti. Opažanje, funkcija koja pokazuje stvari onakve kakve jesu, bez ikakve distorzije i redundance. Njoj suprotna funkcija je Intuicija, koja isto tako opaža ali ne uz pomoć svesnog čula, već uz pomoć velikog broja nesvesnih podpražnih draži. Drugim rečima intuicija je nesvesna percepcija. I ovde imamo totalitet iracionale funkcije koji je sačinjen od svojih suprotnosti opažanja i intuicije.
Simbol
Simbol predstavlja jezik snova jer zapravo jezik nesvesnog jeste simbolički. Zato je razumevanje simbola ključ razuemevanja psihe i razrešenja neuroze. Simbol je izraz, pojam, predstava ili čak slika koja je jednim delom poznata i razumljiva čoveku. Ovaj dostupni deo čoveku je lako opisati i verbalizovatin, npr. reč krst. Razumni deo reči krst se svodi na objekat, svako u glavi ima neku svoju viziju i sliku krsta i lako je sporazumeti se kada neko spomene reč krst. Istovremeno simbol krsta pored svog opštepoznatog dela sadrži i jedan nepoznat, nedokučiv i specifičan sadržaj. „Simbol nagoveštava nešto neodređeno, nepoznato ili nama nepristupačno…“ (Franc 2005. str. 50). Ovaj nedokučivi deo samo može da se opiše rečima, ali svaki pokušaj pada na kolena pred simbolom, jer je simbol sve i više od toga. Pa bi ovaj neuhvatljivi deo simbola krst mogli da nagovestimo opisivajuči šta krst znači za pravoslavca, da u sebi sadrži patnju hristovu, raspeće i spasenje… Krećući se dublje u analizi predstavlja centar, sveto trojstvo, simbol jastva…
U simbolu srećemo pojavu, teze, antiteze i sinteze. Jako slikovit primer je simbol jin-jang, sinteza surptnosti crnog i belog, stim što se susrećemo sa duplom negacijom. Crni deo sadrži svoju suprotnost u sebi, belu tačku, a bela polovina sadrži crnu tačku koja je čini kompletnom dopunjavajuči samu sebe svojom negacijom. Onda ove dve površine-polovine nisu razdvojene ravnom linijom već poput dve suze ili kapljice simbolizuju tečnost, presipanje, pokret, dijalektičku suštinu odnosa ovih dveju površina. Poput uroborusa (simbol večnosti), svastike (simbol, večnog pokreta) ili bilo koje mandale, simbol nosi ogromnu energiju, naboj koji proizilazi iz sila suprotnosti koje spaja u sebi.
Ono što je bitno za našu tehniku je moment suprotnosti dveju sila kod simbola i njegovo nastajanje kroz sintezu tih suprotnosti. Sintezom se dobija treća tvar, odnosno sam simbol koji je različit od svojih početnih elementana. Tako da je suprotnost i spajanje suprotnosti u novi entitet model koji nosi dinamiku tehnike sinteze ličnosti. I samim tim postavlja cilj tehnike a to je od suprotnosti stvoriti nešto treće koje sadži suprotne stavove.
Imam osećaj da smo naveli dovoljno primera iz različitih tema i oblasti nauke da sa sigurnošću možemo da elaboriramo, da totalite, jedno celo se sastoji od svojih suprotnosti i svega između koje nije obuhvaćeno našom mišlju.
Mehanizmi analzie suprotnosti ili polarnosti su:
Negacija
“1. Ja pokazujem to sada, za koje se tvrdi da je istinito; ja ga međutim pokazujem kao nešto bivše ili ukinuto, ukidam prvu istinu i 2. To sada tvrdim kao drugu istinu, da je ono bilo i da je ukinuto. 3. Ali ono bivše nije; ja ukidam bilost ili ukinutost, tj. Tu drugu istinu, negiram time negaciju onoga sada i vraćam se tako k prvoj tvrdnji, da ono sada jest.” (Hegel, 2000, 71)
Hegel u svom stilu, jako komplikovano i zamršeno opisuje negaciju. Ali čitajući iznova i iznova, rađa se slika o negaciji kao momentu koji preseca stvarnost i u tom momentu zatiče jednu stvar, npr dobrotu…tog momenta kada zateknemo dobrotu ona je postala kao negacija svega ostalog što je dobrota i tako smo dobili samo nju, istovremeno smo dobili i sve što nije dobrota. Ništa nas ne sprečava da se pitamo, momenta kad smo stvorili, zatekli dobrotu, šta smo negirali? Šta je sve to što je poništeno u momentu stvaranja dobrote, zlo možda?
Zato sintetički rešenje bi moralo da uzme u obzir dobortu i zlo i da proizvede novi entitet, za koji mi najčešće i nemamo jedan pojam, već je podobnije dati opis. U ovom slučaju možda bi adekvatno bilo, težnja ka dobroti sa uvidom da je i zlo takođe legitimna mogućnost.
Spomenuli smo da u momentu merenja kvantne čestice, samim merenjem, determinišemo šta će kvant biti talas ili foton, merenjem i dokazivanjem da smo dobili foton, mi putem negacije i traženjem njegove suprotnosti, čestice, dobijamo kompletnu sliku o kvantnu svetlosti. Zato negcijom i traženjem onog negiranog možemo doći do dubljeg uvida u kompleksnot određene osobine ličnosti.
Komplementarnost
Komplementarnost je pojam koji se sreće u matematici, biologiji, genetici i mnogim durgim naukama jer opisuje jedan univerzalni princip dopunjivanja do celine. Za razliku od pune suprotnosti, komplementarni elementi imaju svoju sličnost i zajednički rod. Komplementarni geni su geni koji sarađuju međusobno i daju poligenu osobinu, pa je komplementarnost osobina ličnosti takođe skup različitih osobina koje se dopunjuju u jednol ličnosti.
Tako bi svesna osobina kompetitivnosti i sklonosti ka takmičenju mogla biti nesvesna egocentričnost ili narcizam kao dopunu. Primećuje se da kompeticija i narcizam nisu na dijametralno suprotnim stranama po svome naboju ali su komplementarne osobine.
Kompenzacija
Proces kompenzacije, nadoknađivanja onog sto je u nedostatku je takođe metod uz pomoć koga možemo da osvestimo antitezu, da dokučimo ono nesvesno što je u relaciji sa svesnim stavom. Kompenzacija kao mehanizam je zauzeo pibitalno mesto u psihoterapiji Adlera, pretstavlja psihički mehanizam odbrane gde pojedinac prekomernim postignućem u jednoj oblasti pokušava da pokrije ili kompenzuje za neuspehe ili nedostatke u drugoj oblasti. Adler smatra da je kompleks inferiornosti glavni pokretač čovečije psihe, kroz kompenzatorski mehanizam odbrane, čovek stremi osećaju postignuča, moći i dominacije.
Kompenzacija je dosta bliska komplementarnosti, s tim što je u komplementarnosti naglasak na suprotnosti, a snaga sintetičkog proizvoda zavisi od količine suprotnog naelektrisanja u njegovim kompenzatornim elementima.
Samospoznaja
Tehnika introspekcije ili samospoznaje je proces posmatranja „samog sebe“. Kroz obraćanje pažnje na psihičke procese kao što je tok misli, emocije koje se javljaju, analiza sopstvenog ponašanja a zatim povezivanje, dovođenje u kauzalnu vezu i traženje alternativa, sa ciljem osvešćivanja sopstvenih psihičkih struktura (najčešće se kreće sa personom pa preko senke do dubljih nesvesnih sadržaja).
Ova tehnika može da se razvije i vežba, čitanjem, razmisljanjem i razgovorom. Ali je istovremeno uslovljena „prirodnim darom“ za introspekciju pa je određene strukture imaju razvijeniju, dok drugi mora da prihvate i priznaju manjak talenta i nadarenosti za istu.
Analiza simbola
Veština analize simbola je takođe korisno sredstvo i alat kojim možemo da se poslužimo prilikom određivanja antiteze i u porcesu sinteze suprotnosti. Ova veština se razvija čitanjem knjiga koje se bave smbolikom, čitanjem i tumačenjem umetničkih dela, priča a ponajviše čitanjem i analizom mitova i legendi.
uvod u izvođenje tehnike
Uspešnost u primeni tehnike sinteza ličnosti će rasti kako rastu lične sposobnosti primene mehanizama analize suprotnosti. Što se više bavimo tehnikom, kroz primenu mehanizama koje smo gore pobrojali to će sposobnost spoznaje biti veća, kao i uvid u minijaskulne razlike suprotnosti unutar jedne osobine ličnosti.
Antiteza – svest
Treba krenuti od antiteze, svesne ličnosti jer je korak broj dva najlakši za prepoznavanje. Antiteza jeste adaptacija svesti koja je već učinjena (svesni stav je već formiran u odnosu na prvobitni nesvesni stav i postoji kao takav, dok nesvesni stav je pramordijalno samo potencijal, sve do momenta probijanja granice svesti i sopstvene realizacije u svesni stav) i ono je čoveku najdostupnija. Ono što čovek misli o sebi kakav je i ono što bi čovek želeo da drugi misle o njemu (persona) je najlakše prepoznati i ako i tu postoje zamke naše svesti i treba biti oprezan. Treba pitati prava pitanja i kloniti se sopstvenih obmana i zamagljivanja.
Teza odnosno nesvesno
Teza je ono primarno, ono bazično, ali u čoveku je to istovremeno i skriveno jer neretko je grubo, neemancipovano, primitivno, nagonski, pa ga sklanjamo u zapećak. Antitezu, ono u nesvesnom otkrivamo putem mehanizama analize suprotnosti. To je prvi ozbiljan zadatak pred pojedincem da proba da napipa u tom mraku šta je suprotna osobina koja dopunjuje ili balansira njegov svesni stav. Postavljanjem pitanja možemo taj težak i mučan put olakšati. Istovremeno, to je dug i ponekad monoton put kontinuiranog rada i analize sopstvenih osobina ličnosti.
Sinteza – novo staro ja
Ako je prepoznavanje teze prvi veliki izazov, onda je sinteza kao dupla negacija još teža stvar. To znači da je sintetički napredak najzahtevniji, komplikovan i iziskuje veliku upornost istraživanje. Proba i analiza teze i antiteze je put ka sintezi. Kada spoznamo svoju nesvesnu stranu, potrebno je modifikovati ponašanje, proširiti način razmišljanja, aktivirati inferiorne funkcije psihe i tražiti novi srednji put koji se sastoji u zadržavanju starog puta sa aktivnim uvidom sopstve suprotnosti.
Tehnika
Tehnika je po svojoj prirodi jednostavna, ali je srž i suština u izistinskom otkrivanju svojih nesvesnih aspekata i konačno osvešćivanje celokupne crte ličnosti.
Prvi korak je krenuti od druge kolone, središnje tabele u kojoj se beleži svesna crta ličnosti. Svesna crta ličnosti odgovara prirodi i antitezi. Svaka ćelija se sastoji iz naslova, gde treba sa jednom rečju ili sa što manje reči opisati crtu ličnosti, a zatim u razradi dati opširniji i detaljniji opis sopstvene crte ličnosti. Može da se zapiše i u stilu dnevnika sa primerima i drugim elementima.
Drugi korak u izvedbi tehnike se sastoji u detaljnom i iscrpnom postavljanju pitanja i pronalažnja višeslojnih i sve dubljih i dubljih odgovora negacije koje treba zabeležiti u prvu kolonu. Prva kolona je nesvesni aspekt crte ličnosti koju obrađujemo i odgovara tezi i duhu po Hegelu.
Treći korak je pokušaj sinteze prve i druge kolone u novu treču osobinu koja sadrži svoje prethodnike ali nadilazi ih i sjedinjuje. Analiza simbola kao tehnika može da bude od presudnog značaja za ovaj korak, pritom se ne treba opterecivati činjenicom da jezik manjka adekvatnim rečima koje mogu obuhvatiti osobinu na način na koji je nama potreban. Zato je korisno koristiti se simbolima.
| Nesvesni aspekt crte ličnosti | Svesna crta ličnosti | Nova kompleksnija crta |
| Nesvesno | Svesno | Osvešćeno nesvesno i Svesno |
| Pitanja koja treba postaviti: | ||
| Šta je suprotna osobina? Negativna ili pozitivna po naboju. | Koja je moja dominantna osobina? (pozitivna i negativna) | Koji simbol pretstavlja sintezu ovih osobina? |
| Koja osobina je komplemntarna svesnoj osobini? | Šta mi durgi kažu, koja je moja dominantna osobina? | Da li postoji mit koji se bavi ovakvom problematikom? |
| Odredi negativnu stranu svesnoj osobini , zatim pronađi njenu suprotnost koja je dopunjuje? suprotnost i komplementarnost. | Na kojim osobinama svesno radim? | Da li znam za poslovicu koja hvata srž problema? |
| Šta nadoknađujem svesnom osobinom? | Koje osobine se trudim da izmenim ili steknem? | Da li ima ireka u narodu koja se odnosi na crtu ličnosti? |
| Koju osobinu pokrivam i maskiram svojom svesnom osobinom? | Kakav sam? | Da li bajka ili basna dobro opisuje? |
| Šta je protivurečno svesnom stavu? | Ko sam? | Da li se u svetim knjigama obrađuje dualistička problematika moje osobine? |
| Čime se ponosim, kakav sam već? | ||
primer
| Nesvesni aspekt crte ličnosti | Svesna crta ličnosti | Nova kompleksnija crta |
| Svesno | ||
| Naslov: inferiornost muškog principa
Razrada: manjkavost, osećaj da sam u odnosu na druge inferioran. Fizički nisam doraso izazovima koji drugi mogu. |
Naslov: superiornost
Razrada: osećam se superiorno u odnosu na druge i ako to ne pokazujem, imam utisak da sam intelektualno superiorniji. |
Naslov:
Razrada: |
Jakobi J. (2000). Psihologija Karla Gustava Junga, uvod u celokupno delo. Beograd: DERETA.
el G. V. F. (1976) Nauka logike 1. Beograd: Izdavačko-grafički zavod.
Vedral V. (2010) Dekodiranje stvrnosti univerzum kao kvantna informacija. Beograd: Laguna.
Herbut F. (1999) Kvantna mehanika za istraživače. Beograd: Univerzitet u Beogradu.
Fon Franc M.-L. (2005) Svet snova. Beograd: As-Sovex.
Hegel, Georg Wilhelm Friedrich (2000), Fenomenologija duha, preveo s njemačkoga Milan Kangrga, Zagreb: Naklada Ljevak.
Veliku čast i pomoć je pružio pro dr Dragan Prole, kroz prepisku i sugestije vezane za Hegelovu dijalektiku. Bez njegove podrške ne bih bio siguran u temeljitost mog rada u Hegelovoj dijalektici.
slika na naslovnoj <a href=’https://www.freepik.com/psd/mockup’>Mockup psd created by freepik – www.freepik.com</a>