Kakava je sprega izmedju unutrašnje i spoljašnje realnosti?
Fluktuacije u raspoloženju su svima poznata stvar. Postoji generalni stav da raspoloženje zavisi od toga šta nam se dešava u spoljnom svetu, dok se zanemaruje unutrašnji psihički svet koji je sam po sebi realnost. Neobuhvatnost, maglovitost unutrašnjeg, psihičkog doživljaja i same psihe ne čini unutrašnji doživljaj ništa manje realnim od puke realnosti. Pitajte depresivnu osobu kako se oseća i videćete koliko je unutrašnji doživljaj apsolutna realnost za aktera.
Sprega izmedju unutrašnje i spoljašnje realnosti je misteriozno prepletena, uvijena ali evidentno manifestna. Neurotski poremećaj boji negativna emocija koja sa sobom nosi kapacitet za osciliranje, pa tako strah, bes, depresivnost, ljutnja, gnev, anksioznost i sve ostale mogu da osciliraju u zavisnosti i od spoljašnjih faktora.
Oscilacije raspoloženja će s’toga zavisiti od sadržaja koji se od spolja unosi. Ovde se ograničavam od činjenice da spoljašnji faktor ne mora biti presudan, već njegova jačina zavisi od subjektivnog doživljaja. Ali ako je spoljašnji faktor dominantan, kao što je to praznično veselje, dolazi do ubacivanja u unutrašnji personalizovani doživljaj pojedinca, zatim tu trpi promenu odnosno transformaciju i dolazi do upoređivanja ličnog osećaja sa doživljajem koji bi trebalo da se oseti.
Relacija: personalni doživljaj – očekivani doživljaj – evidentiranje razlike između ova dva – novi negativniji personalizovani doživljaj, predstavlja začarani krug negativnih misli koje sve više i više potvrđuju negativno verovanje o sebi, svetu i drugima.
Doživljaj koji bi trebalo da se oseti, oset koji navodno tražimo, se ne formira u odnosu na lični doživljaj, već je predstava koju smo formirali u odnosu na druge ljude: šta drugima znači praznično veselje, kako bi trebalo da se osećam? Sve su to stavovi koji su nekada bili samo potencijal za nešto, a sada ih doživljavamo kao lične, samo svoje ideje, formirane konstrukte koji su u kamenu poput Eskalibura.
Ova prividna datost, prirodna datost, pojedincu ne ostavlja prostor za samopomoć, vezuje mu ruke i govori da nema svrhe boriti se: loše je i kada je i drugima lepo, biće mi još gore.
To uopšte nije tačno, jer se niko nije rodio sa stavom o slavlju, niko se nije rodio sa idejom da je rođendan bitan, lep dan pa se moraš osećati dobro. To su pretpostavke, stavovi i verovanja koja su formirana unutar porodice, unutar društva i kulture. A manifestuju se kao NEGATIVNE AUTOMATSKE MISLI koje se mogu menjati (misli o mislima i portiv misli )
Postoje društva i kulture gde su ti datumi nebitni, ili su u senci drugih, njima bitnijim događajima poput odavanja počasti precima i sl. Svuda gde postoji distanca od indivudualnog ja, kolektivno se slavi.
Interesantno je to da se retko ko tokom praznika pita: Kako se osećam? Retko ko se pita zašto se oseća tako kako se oseća? Zar nije nepravedno nametati nekom da se oseća na jedan ili drugi način, ma šta bio povod? Da li možemo da otkrijemo eventualno neke distorzije u mišljenju?
Neraspoloženje, potištenost ili amplifikacija simptomatologije mogu biti kod pojedinih osoba posledica razočaranja, jer im je i na dan veselja loše. Da li je uopšte realno da očekujem da mi bude dobro ako mi je loše, ili da li je u redu da se osećam još gore zato što mi je inače loše?
Hijararhija simptoma je sveprisutna i pokazuje opštu tendenciju neurotskih simptoma da osciliraju, što nam daje za pravo da veurjemo i da se borimo za boljitak. Ako simptom može da oscilira ka negativnom, realno je očekivati da može i da ide u suprtonom, pozitivnom i željenom smeru.
Još jedan bitan zaključak je da neurotski simptomi zavise od spoljašnjih faktora, da međusprega postoji, da se preko spoljašnjeg može uticati na raspoloženje.
—————————————————————————————————————————————————————————————-
Kratki saveti ili tehnike koje bi mogle pomoći:
– osvestiti ideju da se čovek treba uskladiti sa osećanjima, u redu je biti loše;
– fokusirati pažnju na ono što se dešava oko Vas;
– fokusirati se na druge, ako je meni loše to ne znači da ne mogu da napravim egocentrični skok i učestvovati u dobrom raspoloženju;
– primenjivati tehnike relaksacije i vežbe disanja, ukoliko postoji telesna simptomatologija; više o tome na stranici relaksacija i vežbe disnja.
– napraviti razliku između stvarnog ličnog osećaja i onoga što očekujem od trenutka, zapisati ih u dve kolone i uporediti;
– pogledati „sa strane“, odnosno, da li bi na tu situaciju gledao drugačije da sam samo posmatrač, a ne učesnik.
